Baka Anđa je živela u maloj, trošnoj kućici koja je izgledala kao da ju je vreme zaboravilo, stisnutoj između dve moderne novogradnje. Živela je od mizerne penzije, brojala je svaki dinar za brašno i ulje, ali je imala srce veće od svih solitera oko nje. Njena jedina radost bila je kuhinja, iz koje se svako jutro širio miris svežeg testa.
Preko puta njene kuće, na velikom gradilištu, nikla je skela. Radnici su radili po suncu i kiši, ali Anđa je primetila jednog posebnog. Bio je to Marko, najmlađi među njima, mršav momak u prevelikom radnom odelu. Dok su drugi radnici za pauzu jeli gotova jela ili naručivali roštilj, Marko bi sedeo sa strane i jeo pola vekne hleba i najjeftiniju paštetu.
Anđa je to gledala danima i srce ju je bolelo. Podsećao ju je na njenog pokojnog sina. Jednog hladnog novembarskog jutra, kada je mraz okovao skele, Anđa nije mogla više da izdrži. Umesila je svoju čuvenu pitu sa krompirom, vruću i masnu, umotala je u krpu i izašla na kapiju.
“Sinko!” pozvala je tihim glasom. “Hej, ti, mali!”
Marko je sišao sa skele, brišući ruke o pantalone, misleći da starici smeta buka. “Izvinite, bako, jel’ smo glasni?”
“Ma kakva buka,” rekla je Anđa, pružajući mu vruć zamotuljak. “Uzmi ovo. Vruće je. Greota da jedeš tu suvu koru na ovoj hladnoći.”
Marko je oklevao, postiđen. “Ne mogu, bako, nemam da vam platim…”
“Ko traži pare?” nasmejala se Anđa. “Meni je ovo višak. Uzmi, da se ne baci.”
Marko je uzeo pitu. Kada je zagrizao, suze su mu krenule na oči. Nije jeo ništa kuvano mesecima. Od tog dana, to je postao njihov ritual. Svakog dana u deset, Anđa bi izašla sa pitom – nekad sa sirom, nekad sa krompirom, nekad samo praznu, ali uvek vruću. Marko bi je dočekao sa osmehom koji je vredeo više od zlata. Pričali bi par minuta preko ograde. Saznala je da Marko šalje celu platu bolesnoj majci na selo i da zato štedi na hrani.
To je trajalo tri meseca. Marko je ojačao, a Anđa je dobila nekoga ko je brine za nju.
A onda, jednog utorka, Marko je sišao u deset sati, ali Anđe nije bilo. Kapija je bila zatvorena. Nije izašla ni u sredu. U četvrtak, Marko se zabrinuo. Pitao je komšije.
“Anđa?” rekla je jedna žena u prolazu. “Odvezla ju je hitna u ponedeljak. Jaka upala pluća. Kažu da je loše. A i kako ne bi bila, u onoj kući duva na sve strane, krov joj prokišnjava, a ona nema drva.”
Marko je prebledeo. Žena koja je odvajala od svojih usta da bi njega nahranila, smrzavala se u sopstvenoj kući. Otišao je do njene kuće i preskočio ogradu. Pogledao je kroz prozor. Unutra je bilo kao u ledari. Stari šporet bio je hladan, a na stolu je ostalo brašno, spremno za pitu koju nikada nije stigla da ispeče. Krov je bio u očajnom stanju, crepovi su falili, a vlaga je jela zidove.
Marko se vratio na gradilište. Njegov šef, Jovo, vikao je: “Gde si ti, mali? Pauza je gotova!”
Marko je stao pred šefa i ostale radnike. Nije bio više onaj uplašeni klinac. “Šefe,” rekao je glasno. “Moramo da stanemo sa poslom.”
“Jesi ti lud?”
“Ona baka preko puta,” rekao je Marko, pokazujući na trošnu kuću. “Ona što me hrani tri meseca. U bolnici je jer se smrzava. Kuća joj se raspada. Mi gradimo luksuzne stanove za bogataše, a ona nema krov.”
Pogledao je svoje kolege, ljude koji su jeli njene pite kad bi Marko podelio. “Neću da radim danas. Idem da joj popravim krov. Ko hoće sa mnom, neka krene. Ko neće, ne mora.”
Šef Jovo je pogledao Marka, pa malu, jadnu kuću preko puta, pa u svoje radnike. Bio je tvrd čovek, ali ne i bezdušan. Pljunuo je na zemlju i bacio cigaretu. “Pa, šta čekamo?” zagrmeo je. “Mislite da će se taj krov sam popraviti? Uzimajte materijal! Onaj višak crepa, izolaciju, sve! Pišite na moj račun!”
Tog dana, gradilište luksuzne zgrade je stalo. Ali malo dvorište bake Anđe postalo je košnica. Dvadeset ljudi je radilo kao jedan. Marko je bio na krovu, menjao grede, slagao crepove, ne osećajući hladnoću. Drugi su menjali trule prozore, treći su unosili drva i popravljali peć. Do mraka, kuća više nije bila ruina. Bila je topla, sigurna tvrđava.
Anđa je izašla iz bolnice deset dana kasnije. Bila je slaba, jedva je hodala. Marko ju je sačekao ispred bolnice i dovezao je kući.
Kada su stigli, Anđa je stala ispred kapije i uhvatila se za srce. Nije prepoznala svoju kuću. Krov je bio nov, crven i sjajan. Prozori su dihtovali. Dimnjak se pušio, što je značilo da je unutra toplo.
“Marko… sine… šta je ovo?” zaplakala je.
“To je hvala, bako,” rekao je Marko, držeći je da ne padne. “Za svaku pitu. Za svaku toplu reč.”
Uveli su je unutra. U kuhinji, na onom istom stolu, čekala ju je vruća pita. Ali ovoga puta, nisu je mesile njene umorne ruke. Oko stola su sedeli Jovo i ostali radnici.
Anđa je sela, plačući od sreće. “Ja… nemam čime da vam platim,” jecala je.
Jovo je ustao, krupan čovek sa suzom u oku. “Vi ste platili unapred, bako. Kad niko nije video ovog malog,” pokazao je na Marka, “vi ste ga videli. To se ne plaća parama. To se plaća krovom.”
Svaki dan je nosila toplu pitu siromašnom radniku, ne tražeći ništa zauzvrat. Mislila je da hrani jednog gladnog dečaka. Nije ni slutila da je svojom dobrotom nahranila duše dvadeset ljudi, koji su joj, kada je njoj bilo najteže, vratili ne samo krov nad glavom, već i veru da nijedno dobro delo, ma koliko malo bilo, nikada ne ostane zaboravljeno.