U rano jutro, dok se iznad sela kod Jajca spuštala lagana magla, sedamdesetdvogodišnji Mustafa izašao je u svoje polje kao i svakog drugog dana. Nosio je staru platnenu kapu, drvenu motiku oslonjenu preko ramena i malu bocu vode koju mu je supruga ostavila na stolu uz kratku poruku: „Nemoj se opet vratiti kući žedan.“
Mustafa se nasmiješio kada je pročitao poruku.
Njegova supruga Fatima već je trideset godina znala da on na posao u njivu ponese sve osim onoga što mu zaista treba.
Polje se nalazilo nekoliko stotina metara od njihove kuće. Nije bilo veliko, ali je Mustafi značilo više od bilo kojeg novca. Tu je njegov otac nekada sadio pšenicu, a poslije njega Mustafa. Sada je već i njegov unuk Amar pomagao kada bi došao iz Sarajeva.
Tog jutra Mustafa je krenuo prema sredini njive da pogleda kukuruz. Kiša je padala prethodne noći i zemlja je bila mekana. Dok je hodao, primijetio je nešto neobično.
Zaustavio se.
Pred njim je bila velika kružna rupa u zemlji.
Mustafa je nekoliko trenutaka samo gledao.
„Šta je sad ovo?“ promrmljao je.
Prišao je bliže.
Nije to bila obična rupa.
Bio je to bunar.
Veliki, okrugli bunar, širok skoro tri metra, obzidan starim kamenjem koje je bilo prekriveno mahovinom. Na nekoliko mjesta između kamenova raslo je sitno zelenilo, a oko njega je zemlja bila vlažna.
Mustafa je napravio još jedan korak unazad.
„Nemoguće.“
Ovo polje poznavao je bolje nego vlastiti džep.
Kao dječak je ovdje trčao bos. Kao mladić je ovdje radio s ocem. Poslije rata ga je sam čistio, ravnao i ponovo obrađivao. Znao je gdje je svaka stijena, gdje se voda zadržava poslije kiše i gdje traktor uvijek malo propadne u zemlju.
Na tom mjestu nikada nije bilo bunara.
Nikada.
Prišao je ivici i pogledao unutra.
Dno se nije vidjelo.
Čuo je samo tiho kapanje vode.
Mustafa je brzo otišao kući.
Fatima ga je dočekala na pragu.
„Šta ti je?“
„Dođi sa mnom.“
„Gdje?“
„U njivu.“
„Mustafa, šta se desilo?“
On je samo odmahnuo glavom.
„Ne znam.“
Nekoliko minuta kasnije oboje su stajali pred bunarom.
Fatima je prekrstila ruke.
„Ovo nije bilo jučer.“
„Znam.“
„Jesi li siguran?“
Mustafa ju je pogledao.
„Fatima, ja sam tu jučer kopao oko kukuruza.“
Ona je šutjela.
„Možda se zemlja otvorila zbog kiše.“
„Možda.“
Ali ni jedno ni drugo nije vjerovalo u to.
Mustafa je pozvao sina Edina.
Edin je radio u Jajcu i stigao je za manje od pola sata.
Kada je izašao iz auta i ugledao bunar, lice mu se promijenilo.
„Babo, šta je ovo?“
„To sam i ja pitao.“
Edin je prišao i pažljivo pogledao zidove.
„Ovo kamenje je staro.“
„Koliko staro?“
„Ne znam.“
„Pa kako je bunar nastao preko noći?“
Edin nije odgovorio.
Ubrzo su se okupile i komšije. Neko je govorio da je riječ o starom bunaru koji je nekada davno bio zatrpan. Drugi su tvrdili da je voda pod zemljom isprala tlo i otvorila staru šupljinu.
Ali niko nije znao zašto se baš sada pojavio.
Najstariji čovjek u selu, osamdesetčetverogodišnji Salih, dugo je gledao u bunar.
„Čekajte“, rekao je.
Svi su se okrenuli prema njemu.
„Ja sam jednom čuo priču.“
Mustafa ga je pogledao.
„Kakvu priču?“
Salih je spustio pogled.
„Moj otac mi je pričao da je ovdje nekada postojao bunar.“
Mustafa se namrštio.
„Ovdje?“
„Da.“
„Zašto mi to nikada nisi rekao?“
Salih slegnu ramenima.
„Mislio sam da je to samo stara priča. Govorio je da je prije mnogo godina neki čovjek iz sela sakrio nešto pored bunara, pa ga je kasnije zatrpao.“
Edin se zainteresovao.
„Šta je sakrio?“
Salih je odmahnuo glavom.
„To nije znao ni moj otac.“
Te noći Mustafa nije mogao spavati.
Stalno je mislio na bunar.
Oko ponoći je ustao, obukao jaknu i izašao u dvorište.
Fatima se pojavila na vratima.
„Kuda ćeš?“
„Samo da pogledam njivu.“
„U ovo doba?“
„Neću dugo.“
Fatima ga je gledala nekoliko sekundi.
„Mustafa, sutra ćemo pozvati nekoga da pregleda bunar.“
On se nasmiješio.
„Znam.“
„Onda se vrati.“
Mustafa je klimnuo.
Ali prije nego što je krenuo, Fatima mu je rekla:
„I nemoj silaziti unutra.“
„Neću.“
„Ozbiljno.“
„Dobro.“
Mustafa je otišao.
Kada je stigao do njive, mjesec je obasjavao kameni krug. Stajao je nekoliko metara dalje i posmatrao ga.
Tada je primijetio nešto što ranije nije vidio.
Na jednom kamenu sa unutrašnje strane bila je urezana mala oznaka.
Tri kratke crte i slovo M.
Mustafa je prišao bliže.
Srce mu je počelo jače udarati.
M.
Isto slovo koje je nosio njegov rahmetli otac Mehmed.
Ali mogao je to biti samo slučaj.
Sutradan su došli stručnjaci da pregledaju bunar. Potvrdili su da je riječ o vrlo staroj konstrukciji, vjerovatno staroj više od stotinu godina.
„Bunar nije nastao preko noći“, objasnio je jedan od njih. „Najvjerovatnije je dugo bio zatrpan, a posljednje obilne kiše su isprale zemlju iznad njega.“
Mustafa je slušao.
„A zašto se otvorio baš sada?“
„Priroda nekad napravi svoje.“
Ali Mustafa nije razmišljao o prirodi.
Razmišljao je o slovu M.
Te večeri otišao je u staru kuću svog oca.
Nakon Mehmedove smrti, gotovo sve stvari bile su spremljene u nekoliko sanduka. Mustafa je godinama odlagao njihovo otvaranje.
Sada je otvorio prvi.
Stare fotografije.
Drugi.
Alat.
Treći.
Papiri.
Počeo je pregledati požutjele dokumente.
Na jednoj fotografiji ugledao je svog oca kao mladog čovjeka. Iza njega se vidjela njiva.
Mustafa je fotografiju približio lampi.
U pozadini je bila mala kamena građevina.
Bunar.
Mustafa je osjetio kako mu se steže grlo.
Okrenuo je fotografiju.
Na poleđini je pisalo:
„Ljeto 1963. godine. Na našem bunaru.“
Mustafa je odmah pozvao Edina.
„Sine, dođi.“
„Šta je bilo?“
„Našao sam nešto.“
Edin je stigao i dugo gledao fotografiju.
„Babo…“
„To je isti bunar.“
„Kako?“
Mustafa je izvadio fotografiju iz omota.
„Pogledaj ovaj kamen.“
Na fotografiji se jedva vidjela oznaka.
Tri crte i slovo M.
Edin je zanijemio.
„Znači, djed je znao za njega.“
„Izgleda.“
Pretražili su još papira.
Nakon sat vremena Edin je pronašao staru bilježnicu.
Na prvoj stranici pisalo je:
„Mehmed Delić.“
Bila je to očevina.
Mustafa je počeo čitati.
U bilježnici su bile zabilješke o vremenu, usjevima i dugovima.
Ali pri kraju je pronašao nešto neobično.
„Ako ikada ponovo ugledaš bunar, nemoj tražiti novac. Traži istinu.“
Mustafa je pročitao rečenicu dva puta.
Edin ga je pogledao.
„Šta ovo znači?“
Mustafa nije znao.
Okrenuo je nekoliko stranica.
Na sljedećoj je pisalo:
„Ono što je ispod kamena sa tri crte pripada onome ko jednog dana bude obrađivao ovu zemlju.“
„Babo“, rekao je Edin, „moramo provjeriti.“
Sutradan su se vratili u njivu.
Našli su kamen sa tri crte.
Pomjerili su ga.
Ispod njega nije bilo zlata.
Nije bilo novca.
Bio je mali metalni sanduk.
Mustafa ga je otvorio drhtavim rukama.
Unutra su se nalazili dokumenti, nekoliko starih pisama i jedna crno-bijela fotografija.
Na fotografiji su bila četiri čovjeka.
Jedan od njih bio je Mehmed.
Ali druga trojica nisu bili poznati Mustafi.
Edin je uzeo prvo pismo.
Pisalo je:
„Ako ovo jednog dana pronađu moja djeca, želim da znaju zašto sam ovo sakrio.“
Mustafa je sjeo na zemlju.
Pismo je bilo napisano rukom njegovog oca.
Mehmed je objasnio da je tokom šezdesetih godina selo prolazilo kroz težak period. Ljudi su se svađali oko vode jer je bunar bio jedini izvor za nekoliko porodica.
Tada su odlučili da bunar zajednički održavaju.
Ali jedan čovjek, vlasnik susjednog zemljišta, pokušao je prisvojiti bunar i zemlju oko njega.
Mehmed i još trojica muškaraca sačuvali su dokument kojim je potvrđeno da bunar pripada svim porodicama koje su koristile vodu.
Ali zbog svađe i straha da će dokument biti uništen, Mehmed ga je sakrio u metalni sanduk.
A onda se dogodilo nešto što Mustafa nikada nije znao.
Mehmed je kasnije prodao dio zemlje kako bi otplatio dug jednoj od porodica iz sela.
Mustafa je gledao u pismo.
„Moj otac je prodao našu zemlju zbog njih?“
Edin je šutio.
U posljednjem pismu pisalo je:
„Zemlja nije samo ono što možeš posjedovati. Ako na njoj žive ljudi koje poznaješ, onda je i njihova briga dio tvoje obaveze.“
Mustafa je spustio papir.
Tog trenutka shvatio je zašto njegov otac nikada nije govorio o tom događaju.
Nije želio da mu sin cijeli život misli da je nešto izgubio.
Želio je da Mustafa vjeruje da je dobio ono najvažnije.
Mir.
Nekoliko dana kasnije, Mustafa je sazvao komšije.
Pokazao im je dokument.
Svi su ostali zatečeni.
Bunar nije bio privatni bunar.
Prema starom dokumentu, voda je pripadala zajednici.
Ljudi su dugo šutjeli.
Salih je obrisao oči.
„Moj otac je pričao da je Mehmed jednom spasio naše selo od velike svađe.“
Mustafa je tada prvi put shvatio da njegov otac nije bio samo obični seljak.
Bio je čovjek koji je učinio nešto dobro, a onda odlučio da o tome šuti.
Bunar su zajedno očistili.
Voda je bila bistra.
Postavili su novi poklopac, napravili kameni prilaz i ostavili ga otvorenim za sve.
A Mustafa je na jedan od kamenova stavio malu metalnu pločicu.
Na njoj je pisalo:
„Ovaj bunar nije pronađen da bi nekome pripao. Pronađen je da bi nas podsjetio da ono što dijelimo vrijedi više od onoga što čuvamo samo za sebe.“
Godinu dana kasnije, djeca iz sela dolazila su ovdje po vodu.
Amar je često sjedio pored bunara sa djedom.
Jednog dana upitao je:
„Dedo, kako je moguće da si radio u njivi cijeli život, a nisi znao da je bunar ispod zemlje?“
Mustafa se nasmijao.
„Zato što čovjek ponekad vidi samo ono što traži.“
„A šta si ti tražio?“
Mustafa je pogledao prema njivi.
„Pšenicu.“
„A šta si pronašao?“
Djed je nekoliko trenutaka šutio.
„Svoga oca.“
Amar nije odmah razumio.
Mustafa mu je pokazao staru fotografiju.
„Vidiš, sine, nekad ljudi odu, ali njihova dobra djela ostanu zakopana ispod naših nogu. Samo čekaju da ih neko ponovo pronađe.“
Amar je pogledao bunar.
„Znači, djed Mehmed ga je ostavio nama?“
Mustafa je odmahnuo glavom.
„Ne. Ostavio ga je svima.“
I upravo je u tome bila najveća tajna bunara.
Nije skrivao zlato.
Nije skrivao srebro.
Nije skrivao nikakvo bogatstvo.
Skrivao je priču o čovjeku koji je mogao sačuvati sve za svoju porodicu, ali je odlučio pomoći drugima.
Mustafa je tog dana dugo sjedio pored bunara.
Shvatio je da se neki bunari ne otvore zato da bi dali vodu.
Neki se otvore da bi vratili uspomene.
A ponekad zemlja, nakon mnogo godina, vrati ono što su ljudi zaboravili.
Ne novac.
Ne zlato.
Nego dobrotu.
I možda je upravo zato bunar čekao toliko dugo.
Da se pojavi pred čovjekom koji će znati šta znači pronaći nešto što nikada nije ni znao da je izgubio.