U malom selu nedaleko od Jajca ljudi su godinama živjeli jednostavno. Kuće su bile razbacane po zelenim brežuljcima, između voćnjaka, livada i šume koja se ujutro gotovo uvijek skrivala pod maglom.
Kroz dolinu je tekla rijeka Vrbas.
Voda je bila čista i hladna, ali rijeka je bila daleko od većine kuća.
Žene su svako jutro nosile kante niz strmu stazu.
Djeca su poslije škole išla po vodu.
Starci su se teško spuštali do rijeke i još teže vraćali.
Najviše je trpjela starija generacija.
Jednog jutra, baka Zlata je krenula prema rijeci sa dvije prazne kante.
Imala je gotovo sedamdeset godina.
Na pola puta morala je stati.
Spustila je kante na zemlju i uhvatila se za koljeno.
„Eh, Zlato“, rekla je sama sebi, „nekad si ovo prešla za deset minuta.“
Sada joj je trebalo gotovo pola sata.
Kada se vratila kući, unuk Harun ju je čekao pred vratima.
„Bako, zašto si išla sama?“
„Ko će ako neću ja?“
„Mogao sam ja.“
„Ti imaš školu.“
„Mogu poslije.“
Zlata je odmahnula rukom.
„Ne treba.“
Ali Harun je vidio koliko je umorna.
Te večeri je u seoskoj prodavnici rekao nekoliko muškaraca:
„Zašto mi još uvijek nosimo vodu iz rijeke?“
Mehmed, najstariji čovjek u selu, pogledao ga je.
„Zato što nemamo bunar.“
„Pa zašto ga ne iskopamo?“
Nastala je tišina.
Jedan čovjek se nasmijao.
„Lako je to reći.“
„Zašto?“
„Ne znamo gdje ima vode.“
„A ako probamo?“
Mehmed je klimnuo.
„Treba kopati duboko.“
„Kopat ćemo.“
Vijest se brzo proširila.
Sutradan se na seoskom sastanku okupilo gotovo cijelo selo.
Žene su govorile koliko im je teško nositi vodu.
Starci su pričali o bolovima u leđima.
Djeca su se žalila da im prije škole treba skoro sat vremena da donesu dovoljno vode za kuću.
Mehmed je ustao.
„Ako svi damo po malo, možemo kupiti alat i početi.“
Zlata je rekla:
„Ja mogu dati nešto novca.“
„Ne trebaš.“
„Zašto?“
„Ti si već dovoljno nosila.“
Ona se nasmiješila.
„Baš zato želim pomoći.“
Počeli su tražiti mjesto.
Jedan dio sela bio je previsoko.
Drugi preblizu rijeci.
Na kraju su odlučili kopati na malom proplanku između škole i starog mezarja.
Neki su sumnjali.
„Tu nema vode.“
„Kako znaš?“
„Nikada je nije bilo.“
Mehmed je odgovorio:
„Nekada treba kopati dublje nego što čovjek misli.“
Prvi dan kopali su muškarci.
Drugi dan pridružile su se žene.
Trećeg dana došla su djeca.
Četvrtog dana rupa je bila već nekoliko metara duboka.
Ali vode nije bilo.
Ljudi su počeli gubiti nadu.
„Rekao sam da nema ništa.“
„Potrošit ćemo novac.“
„Bolje da smo napravili novu pumpu kod rijeke.“
Mehmed je šutio.
Samo je nastavio kopati.
Jednog popodneva Harun je sišao u jamu.
„Dedo, vidi!“
Mehmed je prišao.
Na jednoj strani zemlje bila je tamnija mrlja.
„Šta je?“
„Ne znam.“
Mehmed je uzeo malo zemlje u ruku.
Bila je vlažna.
„Nastavljamo.“
Narednog dana su kopali još dublje.
Oko podneva Harun je zabio lopatu u zemlju.
Začuo se neobičan zvuk.
„Dedo!“
Mehmed je sišao.
„Šta si našao?“
Harun je pokazao.
Ispod sloja zemlje nalazilo se kamenje složeno u krug.
Mehmed je dugo gledao.
„Ovo nije prirodno.“
„Šta je?“
„Ne znam.“
Počeli su pažljivo čistiti.
Što su više kopali, kamenje je postajalo pravilnije.
Na kraju su shvatili da ne kopaju novi bunar.
Kopali su po starom bunaru.
Ali to nije bilo sve.
Na dnu su pronašli ostatke drvene grede.
A zatim metalni prsten.
Mehmed ga je izvukao iz zemlje.
Na njemu je bilo urezano nekoliko slova.
„O. H.“
„Šta znači?“, pitao je Harun.
Mehmed je dugo gledao.
„Omer Hadžić.“
„Ko je to?“
Mehmed je ustao.
„Moj djed je pričao o njemu.“
Svi su se okupili oko bunara.
Mehmed je počeo pričati.
„Prije mnogo godina, još prije nego što sam se ja rodio, ovdje je živio čovjek po imenu Omer. Bio je poznat po tome što je pomagao ljudima.“
„I on je napravio bunar?“
„Možda.“
„Zašto ga onda niko nije spominjao?“
Mehmed je pogledao staru kamenu konstrukciju.
„Jer je bunar zatrpan poslije velike poplave.“
Nastavili su čistiti.
Ispod zemlje pronašli su još kamenja.
Bunar je bio dublji nego što su očekivali.
A onda se začuo zvuk.
Kap.
Kap.
Kap.
Voda.
Svi su zašutjeli.
Zlata je prišla.
„Je li to stvarno voda?“
Harun se nasmijao.
„Jeste!“
Ljudi su počeli pljeskati.
Neki su plakali.
Nakon nekoliko dana bunar je bio očišćen.
Voda je bila bistra.
Selo je prvi put nakon mnogo godina imalo svoj izvor.
Ali tada su pronašli nešto što niko nije očekivao.
U zidu bunara bila je mala kamena niša.
U njoj je stajala stara metalna kutija.
Mehmed ju je pažljivo izvadio.
Bila je zahrđala.
Otvorili su je.
Unutra je bilo pismo umotano u voskirani papir.
Mehmed ga je polako razmotao.
Slova su bila izblijedjela.
Čitao je naglas:
„Onome ko ovo pronađe.“
Svi su se približili.
„Ako jednog dana ljudi zaborave ovaj bunar, neka znaju zašto je napravljen.“
Mehmed je zastao.
Nastavio je:
„Nisam ga napravio za svoju kuću. Napravio sam ga jer sam gledao žene kako svakog dana nose vodu iz doline. Gledao sam djecu kako kasne u školu. Gledao sam starce kako se vraćaju iscrpljeni. Ako ikada voda ponovo poteče ovdje, neka bude za sve.“
Nastala je tišina.
Na dnu pisma stajalo je:
„Voda pripada onome ko je žedan.“
Zlata je obrisala suzu.
„Kao da je znao da ćemo ga pronaći.“
Mehmed je klimnuo.
„Možda nije znao za nas.“
„Ali je znao da će nekome trebati.“
Selo je odlučilo da bunar ne pripadne nijednoj porodici.
Postavili su kamenu ploču pored njega.
Na njoj je pisalo:
„Bunar Omera Hadžića — za sve.“
Ali priča se tu nije završila.
Nekoliko mjeseci kasnije, došlo je veliko ljeto.
Rijeka je postala niža.
Voda je bila mutnija.
Ljudi iz susjednog sela počeli su dolaziti po vodu.
Niko ih nije tjerao.
Zlata bi svaki put rekla:
„Napunite kante.“
Jednog dana jedan čovjek je pitao:
„Zar vas ne smeta što dolazimo?“
Zlata se nasmijala.
„Zašto bi?“
„I vi trebate vodu.“
„Vode ima dovoljno.“
„A ako nestane?“
Zlata je pogledala prema bunaru.
„Onda ćemo kopati još jedan.“
Vijest o bunaru proširila se.
Ljudi iz okolnih sela dolazili su da ga vide.
Neki su pitali kako su ga pronašli.
Mehmed bi uvijek odgovarao:
„Nismo ga pronašli mi.“
„Ko jeste?“
„Omer.“
„Ali on je mrtav godinama.“
Mehmed bi se nasmiješio.
„Čovjek ne prestaje pomagati ljudima samo zato što umre.“
Jednog dana Harun je sjedio pored bunara i čitao staro pismo.
Pitao je djeda:
„Dedo, misliš li da ćemo mi jednog dana napraviti nešto što će koristiti ljudima koje nikada nećemo upoznati?“
Mehmed je sjeo pored njega.
„Možda već jesi.“
„Ja?“
„Ti si prvi rekao da trebamo kopati.“
Harun se nasmijao.
„Ali vi ste kopali.“
„Ti si pokrenuo sve.“
Harun je pogledao prema vodi.
„Znači, ne moraš biti bogat da bi nešto ostavio iza sebe?“
„Ne.“
„Ne moraš imati veliku kuću?“
„Ne.“
„Ne moraš imati puno novca?“
Mehmed je odmahnuo glavom.
„Ponekad je dovoljno da vidiš problem koji svi drugi prihvate kao normalan.“
Harun je razmišljao.
„I onda nešto uradiš.“
„Upravo tako.“
Godine su prolazile.
Bunar je ostao.
Selo je napravilo klupe oko njega.
Djeca su se tu igrala.
Stariji ljudi sjedili su u hladu.
Žene više nisu morale svaki dan spuštati kante do rijeke.
A kada bi neko pitao ko je napravio bunar, niko više nije govorio da su ga napravili seljani.
Govorili su:
„Pronašli smo ga.“
Jer shvatili su da je bunar bio više od vode.
Bio je poruka.
Jedan čovjek prije mnogo godina vidio je problem i odlučio da ga riješi za ljude koje nikada neće upoznati.
A mnogo godina kasnije, drugi ljudi su uradili isto.
Jednog jutra Zlata je došla do bunara.
Više nije mogla nositi velike kante.
Harun joj je prišao.
„Bako, pusti mene.“
„Mogu ja.“
„Znam.“
„Onda?“
„Ali želim.“
Zlata mu je predala kantu.
Gledala ga je kako puni vodu.
„Znaš“, rekla je, „nekada sam mislila da je najteži dio života nositi kantu iz rijeke.“
Harun se nasmijao.
„A sada?“
„Sada mislim da je teže vidjeti da nekome treba pomoć i praviti se da to nije naš problem.“
Harun je zastao.
Pogledao je stari bunar.
„Zato su ga napravili.“
„Da.“
„I zato ćemo ga čuvati.“
Zlata se nasmiješila.
„Ne samo bunar.“
„Šta onda?“
„Ono zbog čega je napravljen.“
Jer voda može utažiti žeđ samo jednog čovjeka.
Ali dobro djelo može trajati generacijama.
Seljani su mislili da kopaju bunar kako bi sebi olakšali život.
Na kraju su ispod zemlje pronašli nešto mnogo vrijednije od vode.
Pronašli su dokaz da čovjek može nestati, a njegova dobrota ostati.
I od tog dana, kada bi neko iz sela rekao:
„Ovo je oduvijek bilo teško, nema smisla pokušavati“, stariji bi pokazali prema bunaru.
„Neko je prije sto godina već dokazao suprotno.“
A voda bi tiho tekla.
I podsjećala ih da ponekad najveće promjene počnu vrlo jednostavno.
Jednim pitanjem:
„Zašto bismo i dalje živjeli ovako kada možemo nešto promijeniti?“