U jednom malom selu nedaleko od Bihaća živjela je starica po imenu Behija. Imala je sedamdeset dvije godine i malu kuću sa crvenim krovom, nekoliko kokošaka i jednu patku koju je voljela više od svih drugih životinja.
Patka se zvala Bela.
Nije bila velika ni posebno lijepa. Imala je bijelo perje, nekoliko sivih mrlja po krilima i pomalo kriv kljun.
Ali Bela je imala nešto neobično.
Nosila je dva jajeta odjednom.
Prvi put kada je Behija to primijetila, mislila je da je neko drugi ostavio jaje u gnijezdu.
Ujutro je otišla do male drvene kućice iza štale.
„Bela, hajde da vidimo šta si mi danas ostavila.“
U gnijezdu su bila dva velika bijela jajeta.
Behija je pogledala prema kokoškama.
„Ko je ovo donio?“
Nije joj bilo jasno.
Sljedećeg jutra opet dva.
I narednog jutra.
Dva.
Behija je počela voditi evidenciju.
Na komadu kartona zapisivala je datum i broj jaja.
Nakon nekoliko sedmica shvatila je da Bela zaista gotovo svakog dana snese dva jajeta.
To je za staricu bilo pravo malo bogatstvo.
Behija nije imala veliku penziju.
Živjela je skromno.
Od prodaje jaja kupovala je brašno, ulje, lijekove i drva za zimu.
Kada bi imala više, kupila bi nešto unucima.
Na pijaci bi ljudi već čekali.
„Behija, imaš li ona Belina jaja?“
„Imam.“
„Daj mi deset.“
„Samo deset?“
„Da, ali čuvaj mi ih.“
Ljudi su brzo počeli pričati o njenoj patki.
„Behija ima čudesnu patku.“
„Kažu da nosi dva jaja dnevno.“
„Nije moguće.“
„Idi pa vidi.“
Neki su čak dolazili samo da je pogledaju.
Jedan čovjek joj je ponudio veliku svotu novca.
„Prodat ću ti patku.“
Behija se nasmijala.
„Ne.“
„Dat ću ti više nego što zaradiš za godinu dana.“
„Ne.“
„Zašto?“
Behija je pogledala Belu.
„Zato što nije samo patka.“
Čovjek se nasmijao.
„A šta je?“
„Moje društvo.“
Čovjek je otišao misleći da je starica čudna.
Ali Behija je zaista voljela Belu.
Kada bi sjedila ispred kuće, Bela bi bila kraj nje.
Kada bi zalijevala cvijeće, Bela bi hodala za njom.
Kada bi Behija išla prema pijaci, Bela bi je pratila do kapije.
„Vrati se“, govorila bi joj.
Bela bi stala.
Kao da razumije.
Behija je često pričala s njom.
„Znaš, Bela, ljudi misle da mi ti donosiš novac.“
Patka bi samo zakreštala.
„Ali meni donosiš nešto drugo.“
Bela bi spustila glavu.
„Društvo.“
Zima je te godine bila jaka.
Snijeg je zatrpao selo.
Behija je teško izlazila iz kuće.
Ali Bela je i dalje nosila dva jajeta.
To joj je omogućavalo da kupi dovoljno drva.
Jednog jutra Behija je otvorila vrata kokošinjca.
Bela nije izašla.
„Bela?“
Patka je sjedila u uglu.
Behija ju je podigla.
„Šta ti je?“
Bela je bila topla.
Behija se uplašila.
„Ne, ne, ne.“
Odmah je otišla kod veterinara u najbliži grad.
Veterinar ju je pregledao.
„Nije ništa ozbiljno.“
„Sigurni ste?“
„Umorna je. Mora odmarati.“
„Hoće li ponovo nositi jaja?“
Veterinar ju je pogledao.
„To vam je važno?“
Behija se naljutila.
„Nije zbog novca.“
„Onda zbog čega?“
„Zato što je moja.“
Veterinar se nasmiješio.
„Onda će biti dobro.“
Behija je vratila Belu kući.
Nekoliko dana nije nosila jaja.
Behija je prvi put shvatila koliko se oslanjala na tu malu patku.
Nije imala dovoljno novca za drva.
Morala je posuditi od komšinice.
„Vratiću.“
„Ne moraš.“
„Moram.“
„Behija, svi znamo koliko ti Bela znači.“
„Znači mi više od jaja.“
Komšinica se nasmiješila.
„Onda je čuvaj.“
Nakon nekoliko dana Bela se oporavila.
Ponovo je počela nositi dva jajeta.
Behija je bila presretna.
Ali nekoliko sedmica kasnije dogodilo se nešto neobično.
Jednog jutra pronašla je samo jedno jaje.
„Dobro“, rekla je.
„I jedno je dovoljno.“
Sljedećeg jutra opet jedno.
Trećeg jutra jedno.
Behija je počela brinuti.
„Šta se dogodilo?“
Pogledala je Belu.
Patka je izgledala potpuno zdravo.
Ali broj jaja se smanjio.
Behija je odlučila pratiti je.
Jednog ranog jutra sakrila se iza stare šupe.
Gledala je Belu kako izlazi iz kokošinjca.
Patka nije krenula prema dvorištu.
Otišla je prema staroj šumi iza kuće.
Behija je krenula za njom.
„Bela?“
Patka je nastavila.
Došla je do jednog velikog grma.
Behija je zastala.
Ispod grma bilo je nekoliko slomljenih grančica.
Bela je ušla unutra.
Behija se približila.
Tamo je pronašla gnijezdo.
Ali u njemu nije bilo samo jaja.
Bila su četiri mala pačeta.
Behija je stavila ruku na usta.
„Bela…“
Patka je pogledala prema njoj.
Pored pačića je bilo još nekoliko jaja.
Behija je shvatila.
Bela nije prestala nositi dva jajeta.
Jedno je svaki dan donosila u svoje gnijezdo.
Drugo je ostavljala tamo gdje ga je Behija mogla pronaći.
Danima je hranila sebe i svoje buduće potomstvo, a istovremeno je starici donosila ono što joj je trebalo za život.
Behija je sjela na zemlju.
Počela je plakati.
„Ti si cijelo vrijeme imala svoju porodicu.“
Bela joj je prišla.
Behija ju je pomilovala.
„A ja sam mislila samo na ono što mi daješ.“
Od tog dana više nije uzimala sva jaja.
Ostavljala je Beli dovoljno da napravi svoje gnijezdo.
Prodavala je manje.
Ali joj to više nije bilo važno.
Ljudi na pijaci su primijetili.
„Behija, nemaš više toliko jaja.“
„Nemam.“
„Šta se dogodilo?“
„Bela ima djecu.“
„Kakvu djecu?“
„Pačiće.“
Jednog dana povela je komšinicu da ih vidi.
Kada su ljudi saznali, počeli su donositi hranu.
Neko kukuruz.
Neko pšenicu.
Neko staru drvenu kutiju za sklonište.
Jedan čovjek koji je ranije nudio novac za Belu došao je ponovo.
Ali ovaj put nije nudio novac.
Donio je vreću hrane.
„Zašto?“ pitala je Behija.
„Zato što sam tada gledao samo koliko jaja može dati.“
Pogledao je prema pačićima.
„Sad vidim koliko života nosi.“
Behija se nasmiješila.
Proljeće je stiglo.
Pačići su porasli.
Bela je ostala ista.
I dalje je svakog jutra dolazila do Behijinog prozora.
Ponekad bi ostavila jedno jaje.
Ponekad dva.
Behija ih više nije brojala.
Nije vodila evidenciju.
Nije računala zaradu.
Samo bi uzela jaje i rekla:
„Hvala ti.“
Jednog jutra, nekoliko godina kasnije, Behija je sjedila ispred kuće.
Bela je već bila stara.
Nije više nosila jaja kao nekada.
Ali je uvijek bila uz staricu.
Behija ju je pomilovala.
„Znaš šta sam naučila od tebe?“
Bela je zakreštala.
„Da nije važno koliko ti neko daje.“
Pogledala je prema dvorištu.
„Važno je koliko si spreman podijeliti.“
Tog dana je na pijaci jedna žena ponudila Behiji visoku cijenu za nekoliko jaja.
Behija je odbila.
„Zašto?“
„Treba mi za pačiće.“
Žena se nasmiješila.
„Ali pačići više nisu mali.“
Behija je pogledala prema svom dvorištu.
Tamo su već hodale odrasle patke.
„Znam.“
„Pa?“
„Svejedno su njena djeca.“
Žena je klimnula.
Nije više ništa pitala.
Behija je tada shvatila da joj Bela nikada nije bila bogatstvo zbog dva jajeta dnevno.
Bila joj je bogatstvo zato što ju je naučila nečemu što novac nije mogao kupiti.
Čovjek može cijeli život računati koliko ima.
Koliko je zaradio.
Koliko mu je neko dao.
Koliko još može dobiti.
Ali ponekad tek kada prestane brojati shvati koliko već ima.
Behija je imala malu kuću.
Staru peć.
Nekoliko pataka.
Malu penziju.
I jednu neobičnu patku koja joj je godinama pomagala da preživi.
Ali najveće bogatstvo nije bilo u jajima.
Bilo je u tome što je jedna mala životinja, potpuno nesvjesno, naučila staricu da se ljubav ne mjeri onim što zadržimo za sebe.
Nego onim što možemo podijeliti.
A kada bi neko kasnije pitao Behiju:
„Je li istina da je vaša patka nosila dva jajeta odjednom?“
Ona bi se nasmijala.
„Jeste.“
„Kako je to moguće?“
Behija bi pogledala prema dvorištu.
„Ne znam.“
„A je li vam donijela mnogo novca?“
„Jeste.“
„Onda je bila čudesna.“
Behija bi odmahnula glavom.
„Ne.“
„Nije?“
„Čudo nije bilo u tome što je nosila dva jajeta.“
Pogledala bi Belu.
„Čudo je bilo u tome što me je naučila da jedno može biti dovoljno.“