U malom selu blizu Zenice živio je čovjek po imenu Faris. Nije imao veliku kuću, skupi automobil niti posao koji bi ljudi smatrali ozbiljnim.
Živio je u staroj kući na kraju sela, zajedno sa majkom.
Ali imao je nešto što niko drugi nije imao.
Ideje.
Od djetinjstva je rastavljao stare radio-aparate, polomljene motore, pumpe i električne uređaje koje su ljudi bacali.
Kada bi nešto prestalo raditi, Faris bi ga odnio kući.
Majka bi se ljutila.
„Sine, gdje ćeš sa tim smećem?“
Faris bi se nasmijao.
„Nije smeće, mama. Samo još ne znam čemu služi.“
Majka bi odmahivala glavom.
„Jednog dana ćeš nam kuću zatrpati.“
Faris je završio srednju tehničku školu, ali nije mogao pronaći dobar posao.
Radio je povremeno kao mehaničar.
Popravljao je poljoprivredne mašine.
Ponekad bi popravio nečiji motor za vrlo malo novca.
Ali najveći dio vremena provodio je u maloj radionici iza kuće.
Komšije su ga smatrale čudakom.
„Opet nešto izmišljaš?“
„Šta će ti to?“
„Da imaš pameti, našao bi pravi posao.“
Faris nije odgovarao.
Radio je.
Godinama je primjećivao jedan veliki problem u lokalnim fabrikama.
Mašine su trošile ogromnu količinu energije.
Posebno industrijske pumpe.
Troškovi su rasli, a firme su pokušavale štedjeti na radnicima i materijalu.
Faris je počeo razmišljati.
„Mora postojati način da se ista količina posla uradi s manje energije.“
Počeo je praviti prototip.
Prvi nije radio.
Drugi se pokvario.
Treći je eksplodirao.
Četvrti je radio samo sedam minuta.
Ali Faris nije odustajao.
Jedne noći, nakon gotovo tri godine rada, napravio je uređaj koji je smanjivao potrošnju energije industrijske pumpe za više od trideset posto.
Nije imao laboratoriju.
Nije imao investitora.
Nije imao tim inženjera.
Imao je samo staru radionicu, nekoliko alata i majku koja mu je svake večeri donosila čaj.
„Je li gotovo?“ pitala bi.
„Nije.“
„Hoće li ikada biti?“
„Hoće.“
Jednog dana u selo je došao novinar po imenu Emir.
Pisao je tekstove o ljudima i neobičnim pričama iz Bosne.
Čuo je od jednog čovjeka za Farisa.
„Ima neki čovjek koji tvrdi da je napravio mašinu koja štedi energiju.“
Emir je otišao do njegove kuće.
Radionica je bila toliko mala da je jedva mogao ući.
Na stolu su ležali kablovi, šarafi, stari motori i komadi metala.
Faris mu je pokazao uređaj.
„Ovo je prototip.“
Emir ga je pogledao.
„Radi?“
„Radi.“
„Koliko štedi?“
„Oko trideset posto.“
Emir se nasmijao.
„Ozbiljno?“
„Da.“
„I ko će to kupiti?“
Faris je slegnuo ramenima.
„Ne znam.“
Emir je nekoliko sati razgovarao s njim.
Onda je napisao članak.
Naslov je bio:
„Siromašni izumitelj iz sela tvrdi da može smanjiti industrijsku potrošnju energije.“
Ali članak nije bio samo pohvala.
Emir je opisao i reakcije ljudi.
Jedan komšija mu je rekao:
„Faris? Taj čovjek ne zna ni kako treba auto oprati.“
Drugi je rekao:
„Izmišlja gluposti jer nema pravi posao.“
Treći se nasmijao:
„Ako stvarno štedi toliko energije, neka prvo uštedi na svojoj struji.“
Članak je objavljen.
Ubrzo ga je pročitalo nekoliko hiljada ljudi.
Ali umjesto podrške, Faris je dobio ismijavanje.
Na društvenim mrežama ljudi su pisali da je prevarant.
Neki su govorili da je njegov uređaj nemoguć.
Drugi su tvrdili da želi privući pažnju.
Čak su se neki ljudi iz njegovog sela šalili na njegov račun.
Kada bi prolazio ulicom, čuo bi:
„Evo ga, izumitelj.“
„Jesi li danas izmislio nešto novo?“
„Hoćeš li nas sve obogatiti?“
Faris je šutio.
Emir se osjećao loše.
Nazvao ga je.
„Faris, žao mi je.“
„Zbog čega?“
„Članak je izazvao mnogo reakcija.“
Faris se nasmijao.
„Nije važno.“
„Mnogi te ismijavaju.“
„Neka.“
„Zar ti ne smeta?“
Faris je pogledao prema svom prototipu.
„Više bi me boljelo da odustanem zbog njih.“
Te riječi Emir nikada nije zaboravio.
Mjeseci su prolazili.
Jednog dana jedan inženjer iz velike fabrike u Sarajevu pročitao je članak.
Nije vjerovao Farisu.
Ali je odlučio testirati uređaj.
Faris je otišao u fabriku.
Njegov mali prototip spojili su na industrijsku pumpu.
Mjerenje je počelo.
Prvi sat.
Drugi sat.
Brojevi su se pojavili na ekranu.
Inženjer je pogledao kolegu.
„Ponovi mjerenje.“
Ponovili su.
Rezultat je bio isti.
Potrošnja je bila znatno manja.
Direktor fabrike je pozvao Farisa.
„Koliko uređaja možete napraviti?“
„Ne znam.“
„Zašto?“
„Nemam novca za proizvodnju.“
Direktor je šutio.
Zatim je rekao:
„Mi ćemo finansirati prvi veći prototip.“
Faris nije mogao vjerovati.
Nakon nekoliko mjeseci uređaj je ugrađen u deset pumpi.
Rezultati su bili još bolji nego u radionici.
Potrošnja energije je dramatično smanjena.
Fabrika je počela štedjeti ogromne iznose.
Vijest se proširila.
Ubrzo su se javile druge kompanije.
Jedna iz Hrvatske.
Druga iz Slovenije.
Treća iz Njemačke.
Svi su željeli vidjeti Farisov izum.
Čovjek kojeg su godinu ranije ismijavali sada je sjedio za stolom sa direktorima velikih industrijskih kompanija.
Ali Faris se nije promijenio.
I dalje je nosio stare cipele.
I dalje je živio u istoj kući.
I dalje je svako jutro odlazio u radionicu.
Jednog dana Emir je ponovo došao kod njega.
Ovoga puta s kamerom.
„Sjećaš li se mene?“
Faris se nasmijao.
„Kako da zaboravim?“
Emir je izvadio staru novinu.
Bio je to njegov članak od prije godinu dana.
„Pogledaj naslov.“
Faris ga je pročitao.
„Siromašni izumitelj iz sela tvrdi…“
Emir se nasmijao.
„Sada bih taj naslov napisao drugačije.“
„Kako?“
„Čovjek iz sela promijenio industriju.“
Faris je odmahnuo glavom.
„Nisam ja promijenio industriju.“
„Nego?“
„Samo sam riješio problem koji je neko drugi smatrao nemogućim.“
Emir ga je pitao:
„Kako se osjećaš sada kada ti se isti ljudi koji su te ismijavali javljaju?“
Faris je šutio.
„Neki od njih sada žele posao kod mene“, rekao je.
„I šta ćeš uraditi?“
„Dat ću im posao ako ga zaslužuju.“
Emir ga je pogledao.
„Ne želiš im se osvetiti?“
Faris se nasmiješio.
„Ne.“
„Zašto?“
„Jer ako počnem ponižavati ljude samo zato što su oni nekada ponižavali mene, postat ću isti kao oni.“
Godinu dana nakon prvog članka, Farisova kompanija već je sarađivala sa velikim industrijskim proizvođačima.
Njegov uređaj počeo se ugrađivati u različite vrste industrijskih sistema.
Nije bio samo izum.
Postao je cijela nova tehnologija.
A sve je počelo u maloj radionici iza stare kuće.
Jednog dana Faris je dobio poziv da održi govor pred studentima tehničkog fakulteta u Sarajevu.
Stao je pred stotine mladih ljudi.
Neki su ga gledali s divljenjem.
Faris je rekao:
„Kada sam počeo praviti ovaj uređaj, mnogi su mi govorili da sam lud.“
Studenti su se nasmijali.
„Neki su govorili da sam glup.“
Još veći smijeh.
„Neki su govorili da nikada ništa neću postići.“
Zastao je.
„Ali znate šta sam naučio?“
Sala je utihnula.
„Tuđe mišljenje nije dokaz da nešto ne možete.“
Pogledao je studente.
„Ali isto tako, vaše uvjerenje nije dokaz da ste u pravu. Zato radite. Mjerite. Testirajte. Učite. Ako ne radi, popravite. Ako opet ne radi, pokušajte ponovo.“
Na kraju govora jedan student ga je pitao:
„Šta vam je bilo najteže?“
Faris je odgovorio:
„Najteže je bilo ostati vjeran sebi kada još nisam imao dokaz da sam u pravu.“
Nakon predavanja prišao mu je Emir.
„Mogu li te nešto pitati?“
„Možeš.“
„Da tada nisam napisao članak, bi li svejedno uspio?“
Faris se nasmiješio.
„Vjerovatno bih pokušavao dok ne uspijem.“
„Znači, moj članak nije bio presudan?“
„Bio je važan.“
„Kako?“
„Pomogao mi je da me neko primijeti.“
Faris je zatim dodao:
„Ali članak nije napravio izum. Rad je napravio izum.“
Emir je klimnuo.
Godinama kasnije, kada je Farisova kompanija postala poznata, u njegovoj kancelariji nije visjela fotografija sa direktorima velikih firmi.
Nije visila ni slika prvog velikog ugovora.
Na zidu je stajala samo jedna stara novinska stranica.
Ispod nje je Faris napisao:
„Godinu dana prije nego što su vjerovali u mene, smijali su mi se.“
Jedan mladi zaposlenik ga je jednom pitao:
„Zašto to čuvaš?“
Faris je odgovorio:
„Da nikada ne zaboravim koliko je lako čovjeku suditi prije nego što vidi rezultate.“
Zatim je pogledao kroz prozor prema gradu.
„A posebno da ne zaboravim sebe iz onog vremena.“
Jer uspjeh nije promijenio Farisa.
Samo je pokazao drugima ono što on nikada nije prestao vjerovati:
Da čovjek ne mora početi s novcem.
Ne mora imati veliku kancelariju.
Ne mora imati poznato prezime.
Ponekad mu treba samo ideja, mnogo rada i dovoljno hrabrosti da nastavi onda kada se cijeli svijet smije.
A godinu dana kasnije, oni koji su se smijali više nisu imali šta reći.
Jer vrijeme ponekad najglasnije odgovori umjesto čovjeka.