U jednom malom selu blizu Travnika živjela je žena po imenu Behija sa svoje troje djece.
Život im nikada nije bio lak.
Muž joj je poginuo kada su djeca bila mala, pa je Behija ostala sama.
Najstariji sin Haris imao je tada dvanaest godina.
Kćerka Lejla devet.
Najmlađi sin Adnan tek šest.
Behija nije imala stalni posao.
Radila je gdje god je mogla.
Ljeti je brala maline.
U jesen je čistila kukuruz.
Zimi je šila i plela.
Ponekad je išla u grad da čisti tuđe kuće.
Sve što bi zaradila trošila je na djecu.
Jedne zime u kući nije bilo dovoljno hrane.
Behija je stavila na sto samo jednu malu pogaču.
Haris je pogledao.
„Mama, hoćeš li ti jesti?“
Behija se nasmiješila.
„Jesam.“
„Ali nisi uzela.“
„Jela sam ranije.“
Lejla je pogledala majku.
„Kada?“
„Dok ste vi bili u školi.“
Nije bilo istina.
Behija tog dana nije jela ništa.
Ali nije željela da djeca znaju.
Takve stvari su se ponavljale godinama.
Kada bi napravila grah, prvo bi napunila tanjire djeci.
„Mama, uzmi.“
„Sita sam.“
„Ali ima još.“
„Jela sam dok sam kuhala.“
Kada bi napravila pitu, uzela bi mali komad.
„Neću više.“
Kada bi djeca ostavila posljednji komad mesa, Behija bi rekla:
„Ostavite to sebi.“
„A ti?“
„Meni se ne jede.“
Djeca su joj vjerovala.
Bila su mala.
Nisu razumjela da majka često govori „sita sam“ onda kada je najgladnija.
Godine su prolazile.
Djeca su odrasla.
Haris je otišao u Sarajevo.
Dobio je posao.
Lejla se udala i preselila u Zenicu.
Adnan je ostao u selu.
Svi su počeli živjeti bolje.
Majka je ostala u istoj kući.
Kada bi je djeca pitala:
„Mama, imaš li šta jesti?“
Uvijek bi rekla:
„Imam svega.“
„Treba li ti novca?“
„Ne treba.“
„Jesi li kupila lijekove?“
„Jesam.“
„Imaš li drva?“
„Imam.“
Behija nije voljela da djeca brinu.
Jednog dana Lejla je odlučila iznenaditi majku.
Nije joj rekla da dolazi.
Kupila je namirnice.
Meso.
Ulje.
Brašno.
Voće.
Kafu.
Slatkiše.
Krenula je prema selu.
Kada je stigla, primijetila je da su vrata kuće poluotvorena.
„Mama?“
Nije bilo odgovora.
Lejla je ušla.
Kuća je bila tiha.
Iz kuhinje se čuo slab zvuk.
Prišla je.
Zaustavila se na vratima.
Behija je sjedila sama za stolom.
Ispred nje je bio mali tanjir.
Na njemu nekoliko komada suhog hljeba.
Pored tanjira čaša vode.
Majka je uzela komad hljeba, umočila ga u vodu i polako jela.
Lejla je ostala potpuno ukočena.
„Mama…“
Behija se trznula.
Brzo je sakrila tanjir.
„Lejla?“
„Šta jedeš?“
„Ništa.“
„Mama.“
„Samo malo.“
Lejla je prišla stolu.
Pogledala je tanjir.
Nije bilo ničega osim suhog hljeba.
„Gdje je ručak?“
Behija se nasmiješila.
„Nisam bila gladna.“
Lejla je počela plakati.
„Koliko dugo ovo radiš?“
„Šta?“
„Jedeš suhi hljeb.“
Behija je šutjela.
Lejla je sjela pored nje.
„Koliko dugo?“
Majka je spustila pogled.
„Nekad.“
„Koliko često?“
„Kad nemam.“
Lejla je počela plakati još jače.
„Zašto si nam govorila da si sita?“
Behija je tiho odgovorila:
„Zato što ste vi jeli.“
„Ali mi smo mislili da stvarno jedeš.“
„Znam.“
„Mama, mi smo ti mogli poslati novac.“
„Znam.“
„Zašto nisi tražila?“
Behija je pogledala kćerku.
„Majka ne voli da moli svoju djecu.“
„Ali mi smo tvoja djeca.“
„Zato i nisam htjela da brinete.“
Lejla ju je zagrlila.
„Trebala si nam reći.“
Behija je šaptom rekla:
„Kada sam vas odgajala, nisam željela da osjetite glad. Ako je jedan komad hljeba bio dovoljan da vi budete siti, meni je bio dovoljan mir.“
Lejla je zatvorila oči.
Sjetila se svih onih večeri.
„Mama, sjećaš li se kada si govorila da nisi gladna?“
„Sjećam se.“
„Koliko puta si lagala?“
Behija se nasmiješila.
„Ne znam.“
„Sigurno mnogo.“
„Djeca su trebala jesti.“
Lejla je obrisala suze.
„A ko je trebao paziti na majku?“
Behija nije odgovorila.
Te večeri Lejla je otvorila frižider.
Bio je gotovo prazan.
U ormariću je pronašla malo brašna, soli i nekoliko krompira.
Ništa više.
Nazvala je braću.
„Haris, moraš doći.“
„Šta se desilo?“
„Mama nema hrane.“
Nastala je tišina.
„Kako nema?“
„Nema.“
„Rekla mi je da ima.“
„Meni je danas rekla isto.“
„Dolazim.“
Adnan je također došao.
Kada su se svo troje okupili oko majke, Haris je dugo šutio.
„Mama.“
„Šta je, sine?“
„Zašto si nam ovo uradila?“
Behija se iznenadila.
„Šta sam uradila?“
„Šutjela si.“
„Nisam htjela biti teret.“
Adnan je sjeo pored nje.
„Ti nisi teret.“
„Vi imate svoje porodice.“
„A ti si naša porodica.“
Behija je zaplakala.
Haris je izvadio telefon.
„Od danas će svaki mjesec novac stizati na tvoj račun.“
„Ne treba.“
„Treba.“
„Sine…“
„Ne pitam te.“
Adnan se nasmijao kroz suze.
„Mama, sada ćeš morati slušati nas.“
Behija se prvi put nasmijala.
„Postali ste veliki.“
Lejla je rekla:
„Zato što si nas ti odgojila.“
Narednog dana djeca su otišla u grad.
Napravili su veliki spisak.
Hrana.
Lijekovi.
Drva.
Odjeća.
Sve što je majci trebalo.
Ali nisu željeli samo kupiti hranu.
Željeli su da majka više nikada ne bude sama.
Dogovorili su se da će svaki dan neko od njih nazvati.
Svake sedmice neko će doći.
A jednom mjesečno svi će biti zajedno.
Behija je pokušala protestovati.
„Ne morate toliko.“
Haris joj je odgovorio:
„Ti si nas tri puta rodila.“
„Kako?“
„Jednom kada smo došli na svijet. Drugi put kada si nas odgojila. Treći put kada si nas naučila da budemo ljudi.“
Behija se nasmiješila.
„Sada samo pretjerujete.“
Ali oči su joj bile pune suza.
Nekoliko mjeseci kasnije kuća je bila potpuno drugačija.
U frižideru je uvijek bilo hrane.
Na stolu je uvijek bilo voća.
U ostavi su stajale vreće brašna, ulje, šećer i druge namirnice.
Ali Behija je i dalje imala jednu naviku.
Kada bi djeca došla i pitala:
„Mama, jesi li gladna?“
Ona bi odgovorila:
„Jesam.“
Lejla bi se nasmijala.
„Šta se desilo?“
„Sad smijem reći.“
Svi bi sjeli za sto.
Prvi put nakon mnogo godina Behija je jela zajedno sa svojom djecom.
Nije čekala da oni završe.
Nije govorila:
„Meni je dosta.“
Nije gurala meso prema njima.
Jela je.
I djeca su je gledala sa osmijehom.
Jedne večeri Haris je rekao:
„Mama, hoćeš li još?“
Behija je zastala.
Pogledala tanjir.
„Hoću.“
Svi su se nasmijali.
„Onda uzmi.“
Uzela je još malo hrane.
I tada je Lejla počela plakati.
„Šta ti je?“ pitao je Adnan.
„Samo mi je drago.“
„Zbog čega?“
„Zato što je mama prvi put rekla da hoće još.“
Behija je pogledala kćerku.
„Nisam znala da ćete se toliko radovati.“
Lejla je odgovorila:
„Radujemo se jer sada znamo da nećeš više lagati.“
Godinu dana kasnije, djeca su majci napravila malu baštu.
Posadili su paradajz, paprike, luk i salatu.
Behija je bila sretna.
„Sada ću imati svoje.“
Haris se nasmijao.
„Imat ćeš, ali nemoj sve nama dati.“
„Zašto?“
„Zato što ćemo mi dolaziti jesti.“
Behija se nasmijala.
„Onda moram posaditi duplo.“
Tako je i bilo.
Svake nedjelje djeca su dolazila.
Jeli su zajedno.
Pričali.
Smijali se.
A stari sto za kojim je Behija nekada sama jela suhi hljeb postao je mjesto gdje se cijela porodica okupljala.
Jednog dana Lejla je pronašla majčin stari notes.
U njemu su bile zapisane sitnice.
„Haris — knjige.“
„Lejla — cipele.“
„Adnan — lijekovi.“
Pored svakog imena stajali su iznosi.
Na posljednjoj stranici pisalo je:
„Ako ostane novca, kupiti djeci nešto slatko.“
Lejla je zatvorila notes.
U tom trenutku je shvatila da majka nije samo davala hranu.
Dala im je svoj život, a nikada nije vodila račun koliko je dala.
Te večeri Lejla je rekla braći:
„Moramo čuvati mamu.“
Haris je odgovorio:
„Moramo.“
Adnan je dodao:
„Ne zato što joj dugujemo.“
„Nego?“
„Zato što je ljubav koju nam je dala nešto što se ne može vratiti novcem.“
A Behija je sjedila u drugoj sobi i nije čula njihov razgovor.
Nije ni trebala.
Jer majke često ne traže da im se ljubav vrati.
One samo žele da njihova djeca budu dobro.
Ali djeca ponekad moraju naučiti jednu važnu stvar:
Majka koja kaže „sita sam“ možda nije sita.
Majka koja kaže „ne treba mi“ možda se odriče.
Majka koja kaže „imam svega“ možda skriva praznu ostavu.
I zato ne čekajte da majka zatraži.
Pitajte.
Pogledajte.
Sjednite pored nje.
Napravite joj tanjir.
Jer žena koja je cijeli život govorila:
„Neka djeca jedu, ja sam sita“
zaslužuje da jednog dana čuje:
„Mama, sada ti jedi prva.“
A kada je Lejla to prvi put rekla Behiji, majka je zaplakala.
Ne zato što je bila tužna.
Nego zato što je nakon toliko godina neko konačno primijetio da je i ona bila gladna.