Kada je Milan, Petrov prvi komšija i pobratim, iznenada umro od srca, ostavio je za sobom nezapamćenu tugu, ali i strašan dug. Milan se, u želji da školuje svog sina jedinca Andreja u velikom gradu, zadužio kod seoskog zelenaša, gazda Vase. Vasa nije imao milosti ni za žive, a kamoli za mrtve.
Samo tri dana nakon sahrane, Vasa je došao na vrata Milanove udovice. “Imaš rok do nedelje,” rekao je, lupajući štapom o prag. “Ili pare, ili uzimam kuću i zemlju. A ti i tvoj sin idite pod most.” Milanov sin, Andrej, bio je na studijama u inostranstvu, daleko, i nije znao za očevu muku, a majka nije smela da mu javi da ga ne bi ometala u učenju.
Petar, koji je živeo kuća do kuće, čuo je viku. Petar nije bio bogat. Imao je samo jednu plodnu njivu pored reke, koja je hranila njegovu porodicu, i par ovaca. Ali imao je obraz čistiji od planinskog potoka. Nije mogao da dozvoli da se ognjište njegovog pobratima ugasi i da mu žena završi na ulici.
Te noći, Petar nije oka sklopio. Ujutru je ustao pre zore, obukao svoje jedino svečano odelo i otišao u varoš. Uradio je ono što niko u selu nije mogao da shvati. Otišao je kod notara i prodao svoju jedinu njivu. Svoju hraniteljku.
Sa novcem u rukama, otišao je pravo kod zelenaša Vase. Bacio je pare na sto. “Evo ti tvoj krvavi novac,” rekao je Petar. “Dug je vraćen. Milanova kuća ostaje Milanova.” Vasa je brojao novac, smejući se. “Ti si budala, Petre. Propadaš zbog tuđeg duga.”
Kada se vratio u selo, vest se već pročula. Ljudi su ga gledali sa nevericom. “Ludak,” šaputali su iza leđa. “Prodao je dedovinu zbog komšije! Sad on neće imati šta da jede. Ko to radi u današnje vreme?” Petar je ćutao. Nije rekao ni Milanovoj ženi šta je uradio; samo joj je rekao da je “dug rešen”.
Godine su prolazile. Petar je osiromašio. Bez svoje njive, morao je da nadniči kod drugih, kod onih istih ljudi koji su mu se smejali. Ruke su mu ogrubele, leđa su se savila, a kuća mu je oronula. Milanov sin Andrej je završio škole, postao veliki arhitekta u inostranstvu i retko je dolazio. Selo je i dalje ispiralo usta Petrovom “glupošću”.
A onda, jednog sunčanog popodneva, deset godina kasnije, tišinu sela prekinuo je zvuk moćnog motora. Crna, sjajna limuzina, kakvu seljani nikada nisu videli, polako je klizila seoskim putem.
Automobil se zaustavio tačno ispred Petrove trošne kapije. Petar je cepao drva u dvorištu, u iscepanoj košulji. Stao je, brišući znoj, misleći da se neko izgubio.
Vrata automobila su se otvorila. Iz njega je izašao visok, elegantan čovek u skupom odelu. Bio je to Andrej. Ali nije došao u posetu majci. Došao je pravo kod Petra.
Petar je spustio sekiru. “Andrej? Sine, jesi li to ti?”
Andrej nije odgovorio. Prišao je kapiji, otvorio je i ušao u dvorište. U rukama je nosio veliku, kožnu fasciklu i jedan neobičan, smotan papir koji je ličio na mapu. Njegovo lice bilo je ozbiljno, a oči su mu bile fiksirane na starca koji mu je spasio dom.
Andrej je stao pred Petra, čoveka koji je zbog njega žrtvovao sve. Gledao je u te žuljevite ruke, u to umorno lice koje je ostarilo pre vremena. Celo selo se okupilo oko ograde, radoznalo vireći, očekujući neku novu dramu.
“Čika Petre,” rekao je Andrej, a glas mu je bio dubok i pun poštovanja. “Dugo mi je trebalo. Predugo. Majka mi je tek na samrti priznala istinu. Rekla mi je ko je platio onaj dug.”
Petar je odmahnuo rukom. “Nije to važno, sine. Bilo pa prošlo. Tvoj otac bi uradio isto za mene.”
“Važno je,” rekao je Andrej čvrsto. Otvorio je kožnu fasciklu. “Svi su ti se smejali, Petre. Govorili su da si prodao budućnost svoje dece zbog tuđeg duga. Ali nisu znali da si ti tom žrtvom kupio budućnost meni.”
Andrej je izvadio papire. “Ovo je vlasnički list,” rekao je, pružajući mu dokument.
Petar je uzeo papir, ne shvatajući. “Šta je ovo? Moja stara njiva?”
“Ne,” nasmešio se Andrej. “Tvoju njivu sam otkupio od zelenaša još pre pet godina, čim sam zaradio prvi veliki novac. Ali nisam ti je vratio tada. Čekao sam.”
Odmotao je onaj veliki papir koji je nosio. Bila je to mapa, arhitektonski plan.
“Vidiš ovu liniju?” pokazao je Andrej. “Ovde prolazi novi autoput. A ovde, tačno na tvojoj njivi, planirana je izgradnja velikog odmorišta i benzinske pumpe. Država je otkupila tu zemlju, Petre. Po ceni koja je sto puta veća od one za koju si je ti prodao.”
Selo je zanemelo. Petar je gledao u mapu, pa u Andreja.
“Ja sam vodio pregovore,” nastavio je Andrej. “Novac je već na tvom računu. Ali to nije sve.” Okrenuo se ka seljanima koji su slušali otvorenih usta. “Ljudima koji su ti se smejali, Petre, ljudima koji su te zvali budalom… njima sam ja otkupio dugove. Svakome od njih. Da znaju da je tvoja dobrota bila toliko velika da je prelila i na njih, koji to nisu zaslužili.”
Petar je počeo da plače. Nije plakao zbog novca. Plakao je jer je video da seme koje je posejao pre deset godina – seme časti i žrtve – nije palo na kamen. Izraslo je u čoveka koji stoji pred njim.
Andrej ga je zagrlio. “Hvala ti što si mi sačuvao krov nad glavom, Petre. Sada ja tebi gradim novi.”
Domaćin je prodao jedinu njivu da spasi čast i dom svog mrtvog prijatelja. Mislio je da gubi sve. Ali nije znao da se dobro delo nikada ne gubi; ono se samo pozajmi vremenu, da bi se vratilo onda kada je najpotrebnije, i to sa kamatom koju samo ljudskost može da isplati.