U malom bosanskom selu Zabrđe, skrivenom između visokih brda i guste bukove šume, živjela je starica Fatima Hadžić.
Njena kuća bila je jedna od najstarijih u selu.
Iza kuće nalazila se velika štala, a iza nje stari bunar.
Bunar je bio gotovo potpuno obrastao mahovinom.
Oko njega su rasle koprive i divlja kupina.
Drveni poklopac odavno je istruhnuo, pa je Fatima preko otvora postavila nekoliko teških kamenih ploča.
Niko iz sela nije koristio taj bunar.
Godinama.
Ali Fatima je svake večeri provjeravala jesu li kamenje i dalje na mjestu.
Njeni unuci, Amar i Lejla, često su je pitali zašto.
„Bako, zašto stalno gledaš tamo?“
Fatima bi samo odgovorila:
„Jer ne želim da vi ikada priđete tom bunaru.“
„Zašto?“
„Zato što vam kažem.“
„Ali šta je unutra?“
Fatima bi zašutjela.
Nikada nije objašnjavala.
To je djecu još više zanimalo.
Jednog ljeta Amar je imao trinaest godina, a Lejla jedanaest.
Provodeći raspust kod bake, često su čuli staru priču o bunaru.
Komšija Izet jednom im je rekao:
„Vaša baka zna zašto ga čuva.“
„Šta se desilo?“
Izet je odmahnuo glavom.
„Pitajte nju.“
Ali Fatima nije govorila.
Samo bi svaki put ponovila:
„Iza štale možete ići gdje god hoćete, ali do bunara ne.“
Jednog popodneva Fatima je otišla u selo.
Amar i Lejla ostali su sami.
Igrali su se iza štale.
Odjednom je Lejla rekla:
„Hajde da vidimo bunar.“
Amar se odmah usprotivio.
„Baka je rekla da ne idemo.“
„Samo ćemo pogledati.“
„Ne.“
„Plašiš se?“
Amar je pogledao prema štali.
„Ne bojim se.“
„Onda hajde.“
Nekoliko minuta kasnije stajali su pred kamenim pločama.
Lejla je nogom pomjerila jednu.
Amar je odmah uhvatio.
„Nemoj.“
„Samo malo.“
Pomjerili su kamen.
Iz otvora je došao hladan zrak.
Oboje su se naježili.
„Čudno“, šapnula je Lejla.
Amar se sagnuo.
„Ne vidi se dno.“
Uzeli su mali kamen.
Amar ga je ubacio.
Čekali su.
Ništa.
„Nije pao“, rekao je.
„Kako?“
Nagnuli su se još više.
Tada su čuli nešto.
„Amare…“
Oboje su se ukočili.
Lejla je problijedila.
„Jesi li ti to rekao?“
„Nisam.“
Ponovo su čuli:
„Amare…“
Ovog puta glas je bio jasniji.
Dolazio je iz bunara.
Amar je povukao Lejlu unazad.
„Idemo.“
Ali Lejla je stajala kao ukopana.
„To je baka.“
„Nije.“
„Čula sam je.“
Iz bunara je ponovo došao glas.
„Lejla…“
Djeca su pobjegla.
Zaključali su se u kući.
Kada se Fatima vratila, pronašla ih je blijede.
„Šta se dogodilo?“
Amar je sve ispričao.
Fatima je ispustila korpu iz ruku.
„Jeste li otvarali bunar?“
Niko nije odgovorio.
„Jeste li?“
Lejla je zaplakala.
„Samo malo.“
Fatima je zatvorila oči.
„Bože dragi.“
Te večeri nije govorila ništa.
Otišla je do bunara.
Djeca su je pratila izdaleka.
Fatima je provjerila kamenje.
Zatim se vratila.
Ali nije ušla u kuću.
Sjela je na klupu ispred štale.
„Vrijeme je da saznate.“
Amar i Lejla su sjeli pored nje.
Fatima je dugo gledala u tamu.
„Prije četrdeset i dvije godine, u ovom selu živjela je djevojka po imenu Mina.“
„Ko je Mina?“
„Moja mlađa sestra.“
Djeca su zašutjela.
„Jednog ljeta nestala je.“
Fatima je spustila pogled.
„Imala je šesnaest godina.“
„Gdje je nestala?“
„Kod ovog bunara.“
Amar je osjetio hladnoću.
„Je li pala?“
Fatima je odmahivala glavom.
„Svi su mislili da jeste.“
Te noći cijelo selo ju je tražilo.
Tražili su po šumi.
Po rijeci.
Po planini.
Ali nisu je pronašli.
Samo je njena marama pronađena pored bunara.
„Jesu li je ikada našli?“
„Ne.“
„A zašto onda ne zatvore bunar?“
Fatima je dugo šutjela.
„Pokušali su.“
„I?“
„Nakon što su stavili kamen preko bunara, svake noći čuli su kucanje.“
Lejla je stisnula bakinu ruku.
„Kakvo kucanje?“
„Tri puta.“
Fatima je pogledala prema bunaru.
„Uvijek tri puta.“
„Ali možda je to voda.“
„Možda.“
„A glas?“
Fatima je spustila glas.
„Prvi put sam ga čula mjesec dana nakon Mininog nestanka.“
„Šta je rekao?“
„Moje ime.“
Djeca su šutjela.
„Mislila sam da umišljam. Onda sam ga čula ponovo.“
„Šta si uradila?“
„Nisam prišla.“
Fatima je ustala.
„Nikada.“
Sljedećeg jutra pozvala je starog Hasana, čovjeka koji je poznavao bunar bolje od svih.
Hasan je donio konopac, lampu i nekoliko alata.
Otvorili su bunar.
Unutra je bilo neobično.
Bunar nije bio dubok kao što su mislili.
Na dnu je bila kamena prostorija.
Hasan je spustio lampu.
„Ovo nije običan bunar.“
Na jednom zidu nalazio se otvor.
Vodio je prema tunelu.
„Tunel“, rekao je Hasan.
Fatima je problijedila.
„Nekada je ovdje bio stari vodeni kanal.“
Hasan je pokazao lampom.
Na zidu su se vidjeli tragovi alata.
Ali onda je ugledao nešto drugo.
U blatu je bila mala metalna kutija.
Izvukli su je.
Unutra je bilo nekoliko starih papira.
Jedan je bio gotovo potpuno uništen.
Ali na njemu se moglo pročitati:
„Mina nije pala u bunar.“
Fatima je počela drhtati.
„Nastavi.“
Hasan je očistio papir.
Ispod je pisalo:
„Odveli su je kroz tunel.“
„Ko?“ upita Fatima.
Niko nije znao.
Ali postojala je još jedna poruka.
Na kraju je bilo ime.
Rasim.
Fatima je odmah prepoznala ime.
Rasim je bio čovjek koji je tada živio na drugom kraju sela.
Umro je prije dvadeset godina.
„Zašto bi on odveo Minu?“
Hasan je pronašao odgovor u drugom dokumentu.
Rasim je godinama koristio tunel da tajno skladišti ukradenu robu.
Mina ga je slučajno vidjela.
Zato ju je sakrio u staroj prostoriji ispod brda dok ne smisli šta će učiniti.
Ali te noći dogodila se velika oluja.
Tunel se urušio.
Rasim je pobjegao.
Mina je ostala zarobljena.
Niko nije znao gdje je.
Fatima je sjela na zemlju.
„Znači, cijelo vrijeme je bila tamo?“
Hasan je odmahnuo glavom.
„Ne znamo.“
Pretraga tunela trajala je cijeli dan.
Na kraju su pronašli malu bočnu prostoriju.
U njoj su bili stari predmeti.
Metalna narukvica.
Dječija šnala.
I mala drvena kutija.
Fatima je prepoznala narukvicu.
Pripadala je Mini.
Ali nije bilo tijela.
Na dnu kutije pronašli su još jednu poruku.
Bila je napisana Mininim rukopisom.
„Ako me neko pronađe, recite Fatimi da nisam bila sama.“
Fatima je zaplakala.
„Šta znači to?“
Hasan je pokazao drugi dio papira.
„Dječak me pronašao. Pobjegli smo kroz drugi izlaz.“
Fatima je pogledala prema Hasanu.
„Dječak?“
„Izgleda.“
„Koji dječak?“
Na papiru nije bilo imena.
Samo nekoliko riječi:
„Ako uspijem izaći, otići ću daleko.“
Fatima je godinama vjerovala da je njena sestra mrtva.
Ali sada je postojala mogućnost da je preživjela.
Potraga je nastavljena.
Nakon nekoliko dana pronašli su drugi izlaz tunela, nekoliko kilometara dalje, blizu stare ceste.
U arhivi obližnjeg grada pronađen je zapis o djevojci koja je četrdeset godina ranije stigla u dom za nezbrinutu djecu.
Ime joj je bilo pogrešno zapisano.
Ali godina rođenja se poklapala.
Fatima je otišla tamo.
Pronašli su fotografiju.
Na njoj je bila Mina.
Starija.
Ali ista.
Mina je živjela u drugom gradu.
Bila je živa.
Nakon toliko godina dvije sestre su se ponovo srele.
Kada je Mina ugledala Fatimu, samo je rekla:
„Znaš li koliko sam puta željela da se vratim?“
Fatima ju je zagrlila.
„Zašto nisi?“
„Bojala sam se da mi niko neće vjerovati.“
„A bunar?“
Mina je spustila pogled.
„Nisam nikada zaboravila njegov glas.“
„Koji glas?“
„Nakon što sam pobjegla, godinama sam sanjala da me dozivaš.“
Fatima je zašutjela.
Tada je shvatila.
Glas koji su djeca čula nije nužno dolazio iz bunara.
Vjetar je prolazio kroz stari tunel i stvarao zvuk nalik ljudskom glasu.
Ali zašto je izgovarao njihova imena?
Hasan je kasnije objasnio da se zvukovi kroz podzemne prolaze mogu čudno prenositi.
Dovoljno je da čovjek očekuje poznat glas da ga tako i čuje.
Ipak, ostala je jedna stvar koju niko nije mogao objasniti.
Kada su nekoliko sedmica kasnije ponovo zatvorili bunar, Fatima je posljednji put stajala kraj njega.
Tada su svi čuli:
Tri udarca.
Kuc.
Kuc.
Kuc.
Hasan je pogledao djecu.
„Vjetar.“
Ali Fatima nije rekla ništa.
Samo je položila ruku na kamen.
„Mina je pronađena“, šapnula je.
„Više nema razloga da nas zoveš.“
Te noći više se ništa nije čulo.
Bunar je zatvoren.
Godinama kasnije djeca iz Zabrđa i dalje su pričala priču o njemu.
Ali Fatima im je uvijek govorila:
„Nije najopasnija stvar ono što se nalazi u mraku. Najopasnije je kada ljudi prestanu tražiti istinu samo zato što su se pomirili s prvom pričom koju su čuli.“
A Amar i Lejla nikada više nisu prišli bunaru.
Ne zato što su vjerovali da je uklet.
Nego zato što su shvatili da iza nekih zatvorenih vrata ne stoji čudovište.
Ponekad stoji priča koju je cijelo selo četrdeset godina pogrešno razumjelo.