U selu nedaleko od Zenice živio je trgovac po imenu Jusuf. Imao je malu prodavnicu na kraju glavne ulice, između stare džamije i autobuske stanice.
Prodavnica nije bila velika.
U njoj su se prodavali brašno, ulje, šećer, sapun, svijeće, alat, dječije čokolade i sve ono što je ljudima iz sela bilo potrebno.
Jusuf je radio od jutra do mraka.
Nije bio bogat, ali nikada nije dozvoljavao da neko iz sela ode gladan.
Ako starija žena nije imala dovoljno novca, rekao bi:
„Platit ćeš kad budeš mogla.“
Ako bi neko dijete došlo po hljeb, a roditelji kasnili s platom, dao bi mu.
„Reci majci da ne brine.“
Zbog toga su ga ljudi voljeli.
Ali Jusuf je imao jedan veliki problem.
Prodavnica je bila njegova jedina imovina, a dugovi su se počeli gomilati.
Dobavljač iz Zenice više nije htio čekati.
„Jusufe, razumijem da si pošten čovjek“, rekao mu je jednog dana, „ali i ja imam svoje račune.“
Jusuf je spustio pogled.
„Daj mi još mjesec dana.“
„Već sam ti dao tri.“
„Sredit ću.“
Ali nije znao kako.
Tog mjeseca njegov sin Harun se razbolio.
Ljekar je preporučio liječenje u Sarajevu.
Troškovi su bili veliki.
Jusuf je prodao stari automobil.
Prodao je dio robe.
Čak je podigao posljednju ušteđevinu.
Ipak, nije bilo dovoljno.
Jedne večeri, dok je sjedio ispred prodavnice, komšija mu je rekao:
„Idi kod Halida.“
Jusuf je podigao glavu.
Halid je bio najbogatiji čovjek u selu.
Imao je nekoliko kuća, veliko imanje, stoku i kamione.
Govorkalo se da ima više novca nego što može potrošiti za cijeli život.
„Misliš da će pomoći?“
„Pitaj.“
Jusuf je dugo razmišljao.
Nije volio tražiti.
Nikada u životu nije molio za novac.
Ali kada je riječ o djetetu, čovjek proguta i ponos.
Sutradan je obukao čistu košulju i otišao do Halidove velike kuće.
Na kapiji su bila dva nova automobila.
Jusuf je pozvonio.
Otvorio mu je radnik.
„Halid je unutra.“
Jusuf je ušao.
Halid je sjedio na velikoj terasi i pio kafu.
„Šta trebaš?“
Jusuf je stajao nekoliko metara dalje.
„Halide, došao sam da te zamolim za pomoć.“
Halid se nasmijao.
„Ti?“
„Da.“
„Kakvu pomoć?“
Jusuf mu je objasnio situaciju.
Rekao je za dugove.
Za sina.
Za liječenje.
Nije tražio poklon.
„Posudi mi novac“, rekao je. „Vratit ću ti sve.“
Halid je spustio šolju.
„Koliko?“
Jusuf je rekao iznos.
Halid se glasno nasmijao.
„Ti meni tražiš toliki novac?“
„Vratiću.“
„Od čega?“
„Imam prodavnicu.“
Halid je pogledao prema njemu.
„Prodavnicu koja jedva preživljava?“
Jusuf je pognuo glavu.
„Trenutno je teško.“
Halid je ustao.
„Jusufe, pogledaj oko sebe.“
Pokazao je prema velikom dvorištu.
„Vidiš li ovo?“
„Vidim.“
„Sve sam stekao svojim radom.“
Jusuf je tiho rekao:
„Znam.“
„Nisam ja banka za svakoga ko ima problem.“
Jusuf je šutio.
„A posebno ne za ljude koji ne znaju voditi posao.“
Te riječi su zaboljele više od svega.
Jusuf je pokušao ostati miran.
„Nisam došao da te molim za poklon.“
Halid se nasmijao.
„Ali upravo to radiš.“
„Tražim pozajmicu.“
„Nemaš čime garantovati.“
Jusuf je pogledao u pod.
„Mogu potpisati ugovor.“
Halid je odmahnuo rukom.
„Nemoj me gnjaviti.“
Zatim je pred radnikom rekao:
„Vidiš li ti ovo? Čovjek koji prodaje brašno došao je meni da traži novac.“
Radnik je šutio.
Jusuf je osjetio kako mu lice gori.
„Dobro“, rekao je.
Okrenuo se.
Halid je dobacio:
„I sljedeći put nemoj dolaziti praznih ruku.“
Jusuf se zaustavio.
„Šta to znači?“
„Ništa. Samo kažem da ljudi koji žele pomoć trebaju znati kome dolaze.“
Jusuf je izašao.
Nije rekao ni jednu ružnu riječ.
Ali kada je stigao kući, sjeo je na prag.
Supruga Amira ga je pogledala.
„Šta je rekao?“
Jusuf je dugo šutio.
„Nije htio pomoći.“
„Dobro.“
„Ponizio me.“
Amira je sjela pored njega.
„Jesmo li ostali bez dostojanstva?“
„Nismo.“
„Onda smo još uvijek bogati.“
Jusuf ju je pogledao.
„Kako?“
„Imamo jedno drugo.“
Te noći nisu mnogo pričali.
Sutradan je Jusuf otvorio prodavnicu kao i uvijek.
Ali dogodilo se nešto što nije očekivao.
Prva je došla starica Hasiba.
„Jusufe, koliko ti dugujem od prošlog mjeseca?“
„Ništa, Hasiba.“
„Ne. Danas imam.“
Pružila mu je novac.
Zatim je došao mesar.
„Čuo sam za Haruna. Evo malo mesa.“
Nakon njega pekar.
„Evo hljeba za vas.“
Komšija je donio vreću krompira.
Drugi čovjek je ponudio pomoć oko prevoza u Sarajevo.
Vijest o Jusufovom problemu proširila se selom.
Ljudi kojima je godinama pomagao počeli su pomagati njemu.
Neko je dao sto maraka.
Neko pedeset.
Neko samo vreću brašna.
Neko nije imao novca, pa je rekao:
„Ja ću ti čuvati prodavnicu dok budeš sa sinom.“
Jusuf je bio ganut.
Nije očekivao ništa od njih.
A oni nisu zaboravili njega.
Nakon nekoliko dana uspjeli su skupiti dovoljno da Harun ode na liječenje.
Liječenje je trajalo sedmicama.
Jusuf je dane provodio uz sina.
Noću bi se vraćao kući iscrpljen.
Jednog jutra doktor je izašao iz sobe i nasmiješio se.
„Dobro reaguje.“
Jusuf je zatvorio oči.
„Hvala Bogu.“
Harun se počeo oporavljati.
Kada se vratio kući, cijelo selo ga je dočekalo.
Jusuf je plakao.
Amira je dijelila kolače.
A onda je jedan dječak rekao:
„Čika Jusufe, ja sam ti donio dvije marke.“
Jusuf se nasmijao.
„Zašto?“
„Mama kaže da si ti nama davao kad nismo imali.“
Jusuf ga je zagrlio.
„Čuvaj te dvije marke.“
Ali događaj se tu nije završio.
Nekoliko mjeseci kasnije, Halidova sreća se promijenila.
Njegov veliki kamion je doživio kvar.
Zatim su mu propali neki poslovi.
Jedan poslovni partner mu je ostao dužan veliku sumu novca.
Troškovi su rasli.
Halid, koji je godinama mislio da mu ništa ne može nauditi, prvi put je osjetio strah.
Jednog jutra došao je u Jusufovu prodavnicu.
Jusuf ga je odmah prepoznao.
„Dobar dan.“
Halid je stajao na vratima.
„Jusufe…“
„Izvoli.“
„Treba mi pomoć.“
U prodavnici je nastala tišina.
Halid je spustio pogled.
„Znam da nemam pravo tražiti od tebe.“
Jusuf nije ništa rekao.
„Treba mi nekoliko dana da premostim problem.“
Jusuf ga je gledao.
Sjetio se terase.
Sjetio se riječi:
„Čovjek koji prodaje brašno došao je meni da traži novac.“
Sjetio se svog poniženja.
A onda je pogledao Halida.
Bio je stariji nego prije nekoliko mjeseci.
Umoran.
Uplašen.
Jusuf je mogao učiniti ono što je Halid učinio njemu.
Mogao ga je poniziti.
Mogao je reći:
„Nemaš čime garantovati.“
Ali nije.
Otvorio je ladicu.
Izvadio novac.
„Koliko ti treba?“
Halid ga je iznenađeno pogledao.
„Ti ćeš mi dati?“
„Posudit ću ti.“
Halid je spustio glavu.
„Ali ja tebi nisam pomogao.“
Jusuf je odgovorio:
„Znam.“
„Zašto onda pomažeš meni?“
Jusuf je nekoliko trenutaka šutio.
„Zato što ne želim postati čovjek kakav si ti bio onog dana.“
Halid je počeo plakati.
Prvi put ga je bilo sram.
Ne zbog toga što je izgubio novac.
Nego zbog načina na koji je nekada ponizio čovjeka koji mu je došao kao brat.
„Jusufe, oprosti mi.“
„Oprošteno.“
„Ne zaslužujem tvoju pomoć.“
„Možda ne zaslužuješ. Ali čovjeku u nevolji pomoć treba.“
Halid je uzeo novac.
Prije nego što je izašao, zastao je.
„Mogu li te nešto pitati?“
„Možeš.“
„Kako si uspio ostati ovakav nakon svega?“
Jusuf se nasmiješio.
„Zato što me selo naučilo jednoj stvari.“
„Kojoj?“
„Niko ne zna kada će sutra njemu trebati tuđa ruka.“
Halid je otišao.
Nekoliko dana kasnije vratio je novac.
Ali nije vratio samo novac.
Došao je ponovo.
Ovoga puta bez skupog automobila, bez ponosa i bez pratnje.
Ušao je u prodavnicu i rekao:
„Želim ti pomoći da proširiš posao.“
Jusuf je odmahnuo glavom.
„Ne treba.“
„Ne kao milostinju.“
„Onda kako?“
„Kao prijatelj.“
Jusuf ga je pogledao.
„Prijatelj se ne postaje jednim razgovorom.“
Halid se nasmiješio.
„Onda ću čekati.“
Godine su prolazile.
Jusufova mala prodavnica postala je najveća trgovina u okolnim selima.
Ne zato što je imao najviše novca.
Nego zato što su ljudi vjerovali čovjeku koji nikoga nije odbio kada mu je bilo teško.
A Halid je počeo pomagati drugima.
Jednog dana zajedno su otvorili mali fond za pomoć siromašnim porodicama.
Na ulazu je stajala jednostavna tabla:
„Čovjek se ne poznaje po tome koliko može dati, nego po tome kako se ponaša kada neko od njega traži pomoć.“
Jusuf nikada nije zaboravio dan kada je stajao na Halidovoj terasi.
Ali nije ga se sjećao zbog poniženja.
Sjećao ga se kao dana kada je shvatio koliko je bogat čovjek koji ima ljude oko sebe.
A Halid je do kraja života pamtio jednu stvar.
Novac koji nije dao Jusufu nije ga učinio bogatijim.
Ali pomoć koju je Jusuf ipak dao njemu naučila ga je vrijednosti koju nikakvo bogatstvo nije moglo kupiti.
Jer čovjek može imati punu kuću novca, a prazno srce.
A može imati malu prodavnicu, skroman dom i nekoliko prijatelja — i biti bogatiji od najbogatijeg čovjeka u selu.