U selu Gornja Koprivna, nedaleko od Cazina, živjela je udovica po imenu Džemila Hadžić.
Imala je šezdeset šest godina i malu kuću s bijelim zidovima, starim drvenim prozorima i dvorištem u kojem su rasle tri jabuke.
Te jabuke nisu bile samo stabla u njenom vrtu.
Bile su dio njenog života, uspomena na pokojnog muža i jedini izvor dodatne zarade koji je imala tokom jeseni.
Njen muž Osman zasadio ih je prije više od trideset godina, kada su zajedno kupili kuću.
„Jednog dana, Džemila, ova će stabla hraniti našu djecu“, govorio joj je dok je lopatom kopao zemlju.
Tada su imali velike planove.
Željeli su proširiti kuću, kupiti traktor i omogućiti svojoj djeci da odrastaju bez brige o novcu.
Ali život nije uvijek išao onako kako su zamišljali.
Osman je umro nakon duge bolesti, a Džemila je ostala sama sa sinom Arminom i kćerkom Lejlom.
Lejla se udala i preselila u drugi grad.
Armin je otišao u Sarajevo tražeći posao.
Oboje su povremeno dolazili, ali Džemila nije željela da ih opterećuje svojim problemima.
Živjela je od male penzije, prodaje jaja i onoga što bi ubrala iz vrta.
U proljeće je sadila luk, papriku i grah.
Ljeti je sušila začinsko bilje.
A u jesen je brala jabuke koje su svake godine donosile dovoljno plodova da ih može prodavati na pijaci.
Nije imala mnogo, ali je bila zadovoljna kada bi na stolu imala hljeb, malo sira i čaj.
Najviše je voljela jutra u svom dvorištu.
Tada bi sjela na klupu ispod najstarije jabuke, popila kafu i pogledala prema brdima koja su okruživala selo.
Ponekad bi razgovarala s pokojnim mužem kao da još sjedi pored nje.
„Osmanе, ove godine su jabuke dobro rodile“, govorila bi. „Da si živ, već bi izračunao koliko ćemo zaraditi.“
Zatim bi se nasmijala sama sebi.
Kada bi plodovi sazreli, Džemila ih je pažljivo brala.
Nije ih tresla sa stabala niti bacala u korpe.
Svaku jabuku bi pregledala, obrisala i složila u drvene gajbe.
Najljepše je ostavljala za prodaju.
Manje i oštećene koristila je za kolače i pekmez.
Ove godine, međutim, rod je bio slabiji nego ranije.
Proljetni mraz oštetio je dio cvjetova, a ljetna suša ostavila je tragove na plodovima.
Džemila je znala da će morati pažljivije raspolagati novcem.
Već je imala nekoliko neplaćenih računa, a uskoro je trebalo kupiti drva za zimu.
Ipak, nije se žalila.
„Biće nekako“, govorila je sebi.
Jednog oktobarskog jutra ubrala je posljednje jabuke.
Bilo ih je nešto više od trideset.
Nisu sve bile savršene, ali su bile zdrave i mirisne.
Složila ih je u dvije gajbe i odnijela u ostavu.
Planirala je da ih narednog dana odveze na pijacu.
Od tog novca željela je kupiti brašno, ulje, lijekove i nekoliko vreća drva.
Te večeri je pripremila jednostavnu večeru i sjela za sto.
U kući je bilo tiho.
Radio je svirao u pozadini, a kroz prozor se čuo vjetar koji je pomjerao suho lišće.
Džemila je upravo završavala čaj kada je neko pokucao na vrata.
Otvorila ih je i ugledala nepoznatog čovjeka.
Bio je visok, mršav i odjeven u staru jaknu.
Na nogama je imao blatnjave cipele, a lice mu je bilo umorno.
„Dobro veče, majko“, rekao je tiho. „Izvinite što vas uznemiravam.“
Džemila ga je pogledala pažljivo.
„Dobro veče, sinko. Šta ti treba?“
Čovjek je spustio pogled.
„Nisam jeo od jutros. Pokušavam stići do grada, ali ostao sam bez novca. Ne tražim mnogo. Ako imate komad hljeba, bio bih vam zahvalan.“
Džemila je osjetila kako joj se srce steže.
Pozvala ga je da uđe.
„Samo trenutak, da vidim šta imam.“
Otišla je u kuhinju i otvorila ormarić.
U korpi je ostalo malo hljeba, dovoljno za njen doručak.
Na polici je bila tegla pekmeza, a u frižideru komadić sira.
Sve je to mogla podijeliti s neznancem.
Ali dok je pripremala mali tanjir, pogled joj je pao na dvije gajbe jabuka u ostavi.
Sjetila se računa koji je trebalo platiti.
Sjetila se drva koja je morala kupiti.
Svaka jabuka predstavljala je nekoliko maraka koje su joj bile potrebne.
Zastala je.
Nije bilo lako odreći se onoga za šta je radila cijelu godinu.
Ali onda je čula kako čovjek u sobi tiho kašlje.
Džemila je uzela tanjir, iznijela mu hljeb i sir, a zatim sjela nasuprot njega.
„Izvoli, sinko. Jedi.“
Čovjek je počeo jesti polako, kao da se boji da će mu neko oduzeti hranu.
Nakon nekoliko zalogaja, pogledao ju je.
„Hvala vam. Nisam očekivao da će me neko primiti u kuću.“
„Zašto ne bih? Glad ne pita ko si ni odakle dolaziš.“
Čovjek se blago nasmiješio, ali tuga mu nije nestala s lica.
„Zovem se Emir“, rekao je. „Radio sam u jednoj firmi, ali sam ostao bez posla. Pokušavam pronaći nešto novo. Nisam želio tražiti pomoć, ali danas nisam imao drugog izbora.“
Džemila ga nije ispitivala.
Samo je ustala i otišla u ostavu.
Vratila se noseći jednu jabuku.
Spustila ju je pred njega.
„Uzmi i ovo.“
Emir je pogledao crveni plod.
„Dovoljno je. Već ste mi dali večeru.“
Džemila se nasmiješila.
„Jedna jabuka nije večera. Uzmi.“
On je prihvatio jabuku i stavio je u džep.
Džemila je ponovo pogledala prema ostavi.
Znala je da bi mogla dati samo jednu jabuku i zadržati ostale.
Ali nešto joj nije dalo mira.
Sjetila se kako je Osman nekada govorio da se gladnom čovjeku ne pomaže tako što mu daješ samo ono što ti ne treba.
Vratila se u ostavu, uzela obje gajbe i donijela ih pred Emira.
Čovjek je zbunjeno ustao.
„Šta to radite, majko?“
„Ovo su moje jabuke. Planirala sam ih sutra prodati, ali ti si gladan i čeka te dug put.“
Emir je pogledao pune gajbe.
„Ne mogu uzeti sve. To je mnogo.“
„Nije mnogo ako će ti pomoći.“
„Ali vi ćete ostati bez zarade.“
Džemila je na trenutak zašutjela.
Nije željela lagati.
„Hoću, sinko. Te jabuke su mi trebale za zimu. Ali nekako ću se snaći.“
Emir je spustio glavu.
„Ne mogu prihvatiti nešto što vam je toliko potrebno.“
Džemila mu je položila ruku na rame.
„Slušaj me. Ako ih ostavim ovdje, imat ću novac. Ako ti ih dam, možda ćeš imati hranu za narednih nekoliko dana. Večeras mi je važnije da ti ne ideš gladan na put.“
Emir je dugo šutio.
Oči su mu se napunile suzama.
„Ne znam šta da kažem.“
„Ne moraš ništa reći. Samo se čuvaj.“
Pomogla mu je da iznese gajbe do puta.
Emir je zahvalio nekoliko puta, a zatim krenuo prema glavnoj cesti.
Prije nego što je otišao, okrenuo se.
„Majko Džemila, zapamtit ću ovo.“
Ona mu je mahnula.
„Neka ti se put otvori, sinko.“
Kada se vratila u kuću, ostala je gledati praznu ostavu.
Na polici je ležala samo jedna mala jabuka koju je ranije odvojila za sebe.
Džemila ju je uzela i stavila u korpu.
Zatim je sjela za sto i duboko uzdahnula.
Sada nije imala jabuke za pijacu.
Nije znala kako će kupiti drva.
Ali nije se kajala.
„Osmanе“, šapnula je gledajući prema prozoru, „nadam se da bi uradio isto.“
Te noći je zaspala zabrinuta, ali mirna.
Narednog jutra probudila ju je buka motora.
U prvi mah pomislila je da je komšija dovezao traktor.
Ali zvuk je bio mnogo jači.
Ustala je, obukla džemper i prišla prozoru.
Pred njenom kapijom stajao je veliki kamion.
Bio je natovaren drvenim gajbama punim voća.
Jabuke, kruške, šljive i mandarine bile su složene u uredne redove.
Pored kamiona stajao je čovjek u tamnoj jakni.
Džemila ga je pogledala kroz prozor i prepoznala.
Bio je to Emir.
Brzo je otvorila vrata.
„Emire? Šta je ovo, sinko?“
Emir joj je prišao s osmijehom.
„Dobro jutro, majko.“
„Otkud ti ovdje? I zašto si dovezao toliko voća?“
Emir je pogledao kamion, a zatim nju.
„Došao sam da vam vratim ono što ste mi dali.“
Džemila je odmah odmahnula glavom.
„Nisi mi ništa dužan. Dala sam ti jabuke jer su ti bile potrebne.“
„Znam. Ali dozvolite mi da vam ispričam šta se dogodilo nakon što sam otišao odavde.“
Emir je objasnio da nije bio samo putnik koji je ostao bez hrane.
Godinama je radio u preduzeću koje se bavilo otkupom i distribucijom voća.
Nakon smrti oca, preuzeo je brigu o majci i mlađoj sestri.
Kada je firma u kojoj je radio zatvorena, ostao je bez posla i gotovo sve što je imao potrošio je na dugove i troškove liječenja svoje majke.
Posljednjih sedmica pokušavao je pronaći novi posao.
Te večeri krenuo je prema jednom poznaniku koji mu je obećao razgovor s vlasnikom voćarske firme.
Ali autobus je otkazan, a novac koji je imao potrošio je na prevoz do susjednog mjesta.
Nije očekivao da će ostati bez hrane i završiti na nepoznatom putu.
„Kada ste mi dali svoje jabuke, nisam mogao prestati razmišljati o tome“, rekao je. „Znali ste da vam trebaju. Ipak ste ih dali meni.“
Džemila je tiho odgovorila:
„Nisam mogla gledati gladnog čovjeka i misliti samo na sebe.“
Emir je klimnuo glavom.
„Kada sam stigao do poznanika, ispričao sam mu šta se dogodilo. On je vlasnik manjeg voćarskog preduzeća i upravo je tražio nekoga ko bi pomogao oko distribucije robe. Ponudio mi je posao nakon što je provjerio moje iskustvo.“
Džemila se iskreno obradovala.
„Eto, hvala Bogu! To je najvažnije. Jesi li sada dobro?“
„Jesam. Potpisao sam ugovor i dobio prvu isporuku za nekoliko lokalnih prodavnica. Ali prije nego što sam krenuo na posao, odlučio sam da se vratim ovdje.“
Pokazao je na kamion.
„Ovo voće je dio robe koju smijem rasporediti za lokalnu prodaju. Moj poslodavac je pristao da vam ostavim dio, a ostatak ćemo prodati u okolnim mjestima. Želio sam da imate priliku da zaradite, a ne samo da primite poklon.“
Džemila je zbunjeno gledala u gajbe.
„Ali ovo je previše za mene.“
„Ne morate sve zadržati. Možete prodati koliko želite, a dio podijeliti ako vam je volja. Sve je uredno dogovoreno s mojim poslodavcem.“
Emir je izvadio papir iz džepa i pokazao joj potvrdu o isporuci.
Na njemu su bili navedeni količina voća i dogovor da dio robe bude ostavljen za prodaju u selu.
Džemila je pažljivo pogledala dokument.
Nije željela prihvatiti ništa što bi nekome moglo stvoriti problem.
Kada se uvjerila da je sve dogovoreno, oči su joj se napunile suzama.
„Sine, nisam ti dala jabuke da bi mi donio kamion voća.“
„Znam, majko.“
„Onda zašto si se toliko potrudio?“
Emir je spustio glas.
„Zato što ste mi vratili vjeru da još postoje ljudi koji pomažu bez pitanja. Kada sam ostao bez posla, mnogi su mi govorili da se moram snaći sam. Neki su mi zatvorili vrata. Vi ste otvorili svoja, iako ste imali manje od njih.“
Zastao je.
„Nisam želio da zaboravim taj osjećaj.“
Džemila je obrisala suze.
„Neka ti je sretno, sinko. To što si našao posao najveća je nagrada.“
Emir je pomogao da se dio voća prenese u dvorište.
Komšije su se ubrzo okupile pred kapijom.
Niko nije mogao vjerovati da se pred malom kućom nalazi kamion pun voća.
Jedni su mislili da je Džemila dobila veliku nagradu.
Drugi su govorili da je Emir sigurno bogat čovjek.
Ali Džemila je svima objašnjavala isto.
„Nije došao zato što sam ja nešto posebno. Samo je bio gladan, a ja sam imala jabuke.“
Kada je kamion otišao, Džemila je ostala s nekoliko gajbi voća u dvorištu.
Emir joj je ostavio dovoljno da može prodati dio na pijaci i zaraditi novac za drva, lijekove i ostale potrebe.
Ostatak je odlučila podijeliti sa starijim komšijama koji nisu imali dovoljno novca da kupuju voće.
Jednoj bolesnoj ženi odnijela je kruške.
Komšiji koji je živio sam odnijela je nekoliko jabuka.
Djeci iz susjedstva dala je mandarine.
Nije željela da se voće pokvari dok postoje ljudi kojima bi moglo uljepšati dan.
Kada se Adi nekoliko dana kasnije vratio iz Sarajeva, zatekao je majku kako slaže prazne gajbe pored šupe.
„Majko, šta se ovdje dogodilo?“
Džemila mu je ispričala sve.
Adi je slušao otvorenih usta.
„Dala si čovjeku sve jabuke, a on ti je sutradan dovezao kamion voća?“
Džemila se nasmijala.
„Nije mi dovezao nagradu. Vratio se jer je želio podijeliti ono što je imao.“
Adi je pogledao prema majci.
„Ja sam te često pitao zašto pomažeš ljudima kada ni sama nemaš mnogo.“
„Znam, sine.“
„Sada razumijem.“
Džemila mu je stavila ruku na rame.
„Nemoj pogrešno razumjeti. Ne treba pomagati zato što očekujemo da će nam se dobro vratiti. Ponekad se neće vratiti od osobe kojoj smo pomogli. Ali to ne znači da smo pogriješili.“
Adi je klimnuo glavom.
Te večeri su zajedno sjedili za stolom.
Na sredini je stajala zdjela puna jabuka.
Džemila je jednu prerezala i podijelila je sa sinom.
Nije to bila najveća večera koju su ikada imali.
Ali u njihovoj kući ponovo se osjećala radost.
Narednih mjeseci Emir je povremeno dolazio u selo zbog posla.
Svaki put bi svratio kod Džemile, ali nikada nije dolazio praznih ruku.
Ponekad bi donio nekoliko gajbi voća.
Ponekad bi samo sjeo s njom, popio kafu i ispričao joj kako napreduje na poslu.
Njihov odnos nije se zasnivao na dugu.
Zasnivao se na poštovanju.
Emir je kasnije dobio priliku da postane voditelj manjeg skladišta, a njegova porodica polako se izvukla iz najtežeg perioda.
Džemila je nastavila prodavati voće kada bi ga imala dovoljno, ali je uvijek ostavljala nekoliko jabuka za nekoga ko bi mogao pokucati na njena vrata.
Na kapiji je postavila malu drvenu korpu.
U njoj bi tokom jeseni stajalo nekoliko jabuka s jednostavnom porukom:
„Ako si gladan, uzmi. Ne moraš ništa ostaviti zauzvrat.“
Jednog jutra, nekoliko mjeseci nakon što je Emir prvi put došao, Džemila je zatekla praznu korpu.
Na dnu je ležao mali komad papira.
Na njemu je bilo napisano:
„Hvala vam što ste me podsjetili da čovjek nikada nije toliko siromašan da ne može učiniti nešto dobro.“
Džemila je pažljivo presavila papir i stavila ga u ladicu u kojoj je čuvala najdraže uspomene na svog muža.
Zatim je izašla u dvorište i pogledala prema jabukama.
Jedno stablo već je počelo puštati nove pupoljke.
Nasmiješila se.
Znala je da će sljedeće jeseni ponovo imati plodove.
I znala je da će ih dijeliti.
Ne zato što je očekivala još jedan kamion.
Nego zato što je shvatila da ponekad najveće bogatstvo ne dolazi u obliku novca, već u obliku ljudi koji se vrate samo da bi rekli hvala.
Pouka: Dobrota nije trgovina u kojoj dajemo samo onda kada očekujemo nešto zauzvrat. Džemila je poklonila posljednje jabuke jer nije željela da gladan čovjek ode praznih ruku. Nije znala ko je Emir niti je očekivala da će joj se ikada vratiti. Njena nagrada nije bila samo kamion pun voća, nego saznanje da je nekome pomogla kada mu je bilo najteže. Pomaži iskreno, koliko možeš i bez ponižavanja onoga kome pomažeš. Jer prava vrijednost čovjeka ne mjeri se onim što je sakupio za sebe, nego dobrotom koju je spreman podijeliti s drugima.