U selu Vranjevići, skrivenom između dvije visoke planine i guste bukove šume, postojalo je jedno pravilo koje su svi znali, ali o kojem se rijetko govorilo naglas.

Na kraju sela, tamo gdje je stari put prestajao i počinjala šuma, nalazio se bunar.

Niko nije znao ko ga je sagradio. Kamenje oko njega bilo je crno od vremena, a željezni obruč na vrhu toliko zahrđao da ga niko godinama nije pokušavao pomjeriti. Voda u njemu bila je neobično bistra, čak i tokom najvećih ljetnih suša.

Ali bunar nije bio poznat po vodi.

Bio je poznat po zlatu.

Stari ljudi iz sela govorili su da, ako neko baci tri zlatnika u bunar, dobiće nazad deset.

Ali postojalo je i drugo pravilo.

Ko uzme više od onoga što mu pripada — nikad se neće vratiti kući.

Mlađi su se tome smijali.

Stariji nisu.

Jednog oktobarskog jutra, u selo se nakon dvadeset godina vratio čovjek po imenu Adem.

Bio je rođen u Vranjevićima, ali je kao dječak otišao s majkom u Sarajevo. Sada se vratio nakon smrti svog ujaka Hasana, čovjeka koji je posljednjih trideset godina živio sam u staroj kući iznad sela.

Hasan mu je ostavio kuću, nekoliko njiva i staru drvenu škrinju.

Kada je Adem otvorio škrinju, unutra nije pronašao novac.

Pronašao je tri zlatnika.

Na svakom je bio urezan isti znak — mali bunar okružen s tri zvijezde.

Ispod zlatnika nalazio se komad požutjelog papira.

Na njemu je Hasanovim drhtavim rukopisom pisalo:

„Tri za deset. Nikad više.“

Adem se nasmijao.

„Čak i mrtav me plašiš, amidža.“

Ali osmijeh mu je nestao kada je iza papira pronašao još jednu rečenicu:

„Ako ti neko kaže da uzmeš dvadeset, ne slušaj ga.“

Te večeri Adem je otišao u kafanu kod Mustafe.

Za stolom pored peći sjedila su trojica staraca.

Kad je Adem spomenuo zlatnike, razgovor je odmah utihnuo.

Mustafa ga je dugo gledao.

„Našao si ih u Hasanovoj kući?“

„Jesam.“

„Onda ih vrati tamo gdje si ih našao.“

Adem se nasmijao.

„Znači, priča o bunaru je istinita?“

Jedan od staraca, Meho, spustio je čašu.

„Ne znaš ti šta pitaš.“

„Samo pitam.“

Meho se nagnuo prema njemu.

„Tvoj amidža je jednom pokušao uzeti više.“

Adem je prestao da se smije.

„Kada?“

„Prije mnogo godina.“

„I šta se desilo?“

Meho je pogledao prema prozoru.

Napolju je padao prvi snijeg.

„Vratio se samo njegov pas.“

Te noći Adem nije mogao spavati.

Oko ponoći začuo je kucanje na vratima.

Kada je otvorio, pred kućom je stajala stara žena po imenu Fatima. Bila je poznata po tome što je živjela sama na drugom kraju sela.

„Ne idi do bunara“, rekla je.

Adem je problijedio.

„Kako znate da sam—“

„Zato što svi koji pronađu tri zlatnika prije ili kasnije odu tamo.“

„A vi ste bili?“

Fatima ga je pogledala pravo u oči.

„Jesam.“

„I šta ste dobili?“

„Ništa.“

„Zašto?“

„Jer sam bacila samo kamen.“

Adem se namrštio.

Fatima se okrenula da ode.

„Slušaj me, sine. Bunar ne daje zlato. Bunar vraća dug.“

„Kakav dug?“

Ali žena se već udaljavala kroz snijeg.

Sutradan ujutro Adem je ipak otišao.

U džepu je nosio tri zlatnika.

Bunar je bio prekriven tankim slojem leda. Adem ga je razbio kamenom i pogledao unutra.

Voda je bila potpuno mirna.

Izvadio je prvi zlatnik.

Zatim drugi.

Treći je dugo držao u ruci.

„Tri za deset“, šapnuo je.

Bacio ih je.

Nije se čulo ništa.

Nakon nekoliko sekundi iz dubine je dopro zvuk.

Kling.

Adem se ukočio.

Zatim još jedan.

Kling.

A onda treći.

Kling.

Na površini vode pojavila se mala srebrna mrlja.

Nešto je plutalo prema njemu.

Adem je pružio ruku.

Iz vode je izvukao deset zlatnika.

Tačno deset.

Srce mu je počelo udarati.

Pregledao je svaki.

Bili su stvarni.

Te večeri kupio je sebi bocu rakije i dugo sjedio za stolom.

Deset zlatnika.

Samo deset.

Ali onda je pomislio na očevu staru kuću, dugove koje je imao u Sarajevu i život koji bi mogao promijeniti jednim jedinim odlaskom do bunara.

Ako je deset zlatnika dobio za tri…

koliko bi dobio da baci trideset?

Sljedećeg jutra, Adem se vratio u šumu.

Ali ovaj put nije bio sam.

S njim je išao njegov rođak Samir.

„Jesi li siguran?“ pitao je Samir.

„Jesam.“

„Stariji kažu da ne treba.“

„Stariji uvijek nešto pričaju.“

Adem je izvadio trideset zlatnika.

Samir ga je uhvatio za ruku.

„Nemoj.“

Adem ga je odgurnuo.

„Samo gledaj.“

Jedan po jedan, bacio je zlatnike u bunar.

Dugo se nije dogodilo ništa.

Onda se voda počela komešati.

Ne kao da je nešto palo u nju.

Više kao da nešto ispod vode diše.

Samir je ustuknuo.

„Idemo.“

Ali Adem je gledao u bunar.

Na površini su se pojavili zlatnici.

Ne deset.

Ne dvadeset.

Bilo ih je pedeset.

Adem je počeo da se smije.

„Vidiš?“

Posegnuo je rukom.

U tom trenutku iz bunara je dopro glas.

Tih, gotovo dječiji.

„Dovoljno je.“

Adem se ukočio.

Samir je problijedio.

„Jesi li čuo?“

„Nisam.“

Adem je izvukao prvi zlatnik.

Zatim drugi.

Treći.

Četvrti.

Ali kada je posegnuo za petim, hladna ruka uhvatila ga je za zglob.

Adem je vrisnuo.

Samir ga je povukao.

Ruka je nestala.

Obojica su potrčala prema selu.

Ali Adem je u džepu ipak imao deset zlatnika.

Te noći nije spavao.

Ujutro je Samir otišao do njegove kuće.

Vrata su bila otvorena.

Adema nije bilo.

Na stolu je stajalo deset zlatnika.

Pored njih komad papira.

Na papiru je pisalo:

„Rekao sam ti. Dovoljno je.“

Samir je odmah otrčao do bunara.

Tamo nije pronašao Adema.

Samo njegov kaput.

Tri dana cijelo selo ga je tražilo.

Šuma, rijeka, planina.

Nigdje ništa.

Četvrtog dana Fatima je otišla kod Mustafe.

„Moramo reći Samiru istinu.“

Mustafa je dugo šutio.

„Istinu nisu znali ni naši djedovi.“

„Ali ja znam.“

„Onda mu reci.“

Te večeri Fatima je okupila nekoliko ljudi u staroj kući.

Tada je prvi put ispričala priču koja se u Vranjevićima čuvala više od stotinu godina.

Nekada davno, tokom velike zime, selo je ostalo bez hrane.

Jedan bogati trgovac po imenu Vukadin imao je punu kuću žita, ali ga nije htio podijeliti.

Ljudi su gladovali.

Jedne noći, prema priči, došao je nepoznati stranac i rekao Vukadinu:

„Daj tri zlatnika i uzmi deset.“

Vukadin je pristao.

Sljedećeg jutra pronašao je deset zlatnika.

Ali pohlepa mu nije dala mira.

Vratio se i bacio trideset.

Dobio je pedeset.

Onda je bacio sto.

Dobio je tri stotine.

Svaki put bunar mu je vraćao više.

Sve dok jedne noći nije pokušao izvaditi zlato koje je pripadalo drugima.

Tada je nestao.

Ali priča nije završila s njim.

„Od tada“, rekla je Fatima, „bunar vraća samo onoliko koliko čovjek može uzeti bez da izgubi sebe.“

Samir je gledao u nju.

„A Adem?“

Fatima je spustila pogled.

„Adem nije prvi.“

„Koliko ih je bilo?“

„Ne znam.“

„A gdje su?“

Fatima nije odgovorila.

Te noći Samir je otišao do bunara.

Nije nosio zlato.

Samo Ademov kaput.

Stao je pored kamena i rekao:

„Ako me čuješ, vrati se.“

Ništa.

„Neću uzeti ništa.“

Voda se nije pomjerala.

„Samo želim svog rođaka.“

Tada se iz dubine začuo poznati glas.

„Kasno je.“

Samir je zadrhtao.

„Ademe?“

„Nisam trebao uzeti više.“

„Gdje si?“

„Ispod.“

„Mogu li te izvući?“

Duga tišina.

Onda je glas rekao:

„Ne traži me.“

Samir je čučnuo pored bunara.

„Zašto?“

„Jer nisam sam.“

U tom trenutku iz dubine se začulo mnogo glasova.

Muški.

Ženski.

Stari.

Mladi.

Svi su šaptali istu rečenicu:

„Dovoljno je.“

Samir je pobjegao.

Ali prije nego što je stigao do sela, čuo je iza sebe zvuk metala.

Kling. Kling. Kling.

Okrenuo se.

Na snijegu ispred bunara stajala su tri zlatnika.

Ujutro ih je pronašao Mustafa.

Ali ispod njih nije bio papir.

Bio je mali ključ.

Samir je odmah prepoznao ključ.

Pripadao je staroj Hasanovoj škrinji.

Kada su je otvorili, pronašli su nešto što niko nije očekivao.

Ispod lažnog dna nalazila se stara knjiga.

U njoj su bila zapisana imena svih ljudi koji su ikada otišli do bunara.

Posljednje ime bilo je:

Hasan.

Pored njega je pisalo:

„Vratio se jer je uzeo samo deset.“

Samir je zanijemio.

„Ali Hasan je pričao da nikad nije išao.“

Fatima je uzela knjigu.

Na posljednjoj stranici nalazila se jedna rečenica, napisana mnogo novijim mastilom.

„Adem nije prvi koji je pokušao uzeti više. Ali možda će biti posljednji.“

Samir je tada shvatio.

Hasan nije ostavio zlatnike Ademu da bi ga obogatio.

Ostavio ih je kao upozorenje.

Tri zlatnika nisu bila nagrada.

Bila su iskušenje.

A deset zlatnika nisu bili poklon.

Bili su cijena za odlazak.

Samir je sutradan odnio tri zlatnika do bunara.

Bacio ih je unutra.

Čekao je.

Nakon nekoliko sekundi voda se zatalasala.

Na površini se pojavilo deset zlatnika.

Ali Samir ih nije uzeo.

Okrenuo se i krenuo prema selu.

Iza leđa je čuo glas.

Ovoga puta nije bio Ademov.

Bio je glas starca.

„Dobro si izabrao.“

Samir se zaustavio.

„Ko si?“

Nije bilo odgovora.

Samo tišina.

Kada se vratio u selo, pronašao je Fatimu kako sjedi ispred svoje kuće.

Pogledala ga je i rekla:

„Sad znaš zašto niko od nas nikad nije obogatio.“

„Zato što smo se bojali bunara?“

Fatima se nasmijala.

„Ne. Zato što smo znali šta čovjek postane kad mu jednom bude ponuđeno više nego što mu pripada.“

Godinama kasnije, djeca iz Vranjevića i dalje su pričala o bunaru.

Govorila su da se u dubini čuju glasovi.

Neki su tvrdili da su vidjeli zlatnike.

Drugi su govorili da je sve samo legenda.

Ali niko više nije pokušao uzeti više od deset.

A na staroj Hasanovoj kući ostala je uklesana jedna rečenica:

„Tri zlatnika mogu ti pokazati koliko možeš dobiti. Ali tek kad odeš bez njih, saznaš koliko vrijediš.“

I niko nikada nije saznao šta se zaista dogodilo s Ademom.

Sve dok jednog zimskog jutra, mnogo godina kasnije, jedan dječak nije pronašao tragove cipela oko bunara.

Tragovi su vodili prema šumi.

Ali nisu vodili nazad.

Pored bunara stajala su tri nova zlatnika.

I na njima je, umjesto starog znaka, bio urezan jedan jedini datum.

Datum tog jutra.