U selu Vranjevići ljudi su odavno vjerovali da priroda uvijek upozori čovjeka prije nego što mu nanese zlo.
Nekada bi se ptice iznenada povukle u šumu.
Nekada bi psi cijelu noć zavijali prema planini.
A ponekad bi rijeka, bez ikakvog razloga, postala potpuno mirna.
Ali niko nije znao šta znači ono što se dogodilo jednog kasnog septembarskog dana.
Nebo je postalo crveno.
Ne pred zalazak sunca.
Bilo je tek nešto poslije podneva.
Sunce je stajalo visoko, ali cijelo nebo iznad sela odjednom je poprimilo tamnocrvenu boju.
Ljudi su izlazili iz kuća i gledali prema nebu.
Nije bilo oblaka.
Nije bilo vjetra.
Nije bilo kiše.
Samo crvenilo.
Kao da je neko preko cijelog neba prosuo krv.
Najstariji čovjek u selu, dedo Omer, stajao je ispred svoje kuće i dugo gledao prema planini.
Njegova unuka Lejla prišla mu je.
„Dedo, šta se dešava?“
Omer nije odgovorio.
„Dedo?“
Tek nakon nekoliko sekundi rekao je:
„Zatvori prozore.“
„Zašto?“
„Samo uradi.“
Lejla je osjetila da je ozbiljan.
„Hoće li biti oluje?“
Omer je pogledao prema crvenom nebu.
„Ne znam.“
„Pa zašto se onda plašiš?“
Starac je tiho rekao:
„Jer sam ovo već jednom vidio.“
Lejla se ukočila.
„Kada?“
Omer nije odgovorio.
Umjesto toga, otišao je do štale i počeo zatvarati vrata.
U selu su ljudi počeli pričati.
Neki su govorili da je to samo rijetka pojava.
Drugi su tvrdili da se negdje u šumi dogodio veliki požar.
Treći su vadili telefone i fotografisali nebo.
Ali stariji ljudi nisu fotografisali.
Oni su zatvarali kuće.
Sklanjali stoku.
Unosili drva.
Tri sata kasnije, nebo je još uvijek bilo crveno.
A onda je sve utihnulo.
Ptice su prestale pjevati.
Psi su prestali lajati.
Čak je i lišće na drveću bilo potpuno mirno.
Omer je pogledao na sat.
Bilo je 15:47.
„Sad“, rekao je.
U istom trenutku začuo se prvi udar groma.
Ali nije došao iz oblaka.
Došao je iz pravca planine.
Zvuk je bio toliko snažan da su prozori popucali.
A onda je nebo potamnilo.
Crvena boja nestala je u jednom trenutku.
Iza planine se pojavio ogroman crni oblak.
Vjetar je udario u selo.
Krovovi su počeli da se tresu.
Ljudi su trčali prema kućama.
„Sklanjajte djecu!“
„Zatvarajte vrata!“
„Ne izlazite!“
Ali ono što je dolazilo nije bila obična oluja.
Kiša je počela padati kao da nebo puca.
Vjetar je nosio grane kroz ulice.
Jedno drvo palo je na štalu.
Drugo na staru kuću.
A onda je došao udar koji niko nikada nije zaboravio.
Ogromna munja pogodila je vrh planine.
Zemlja se zatresla.
Sa planine se začuo dubok huk.
Omer je pogledao kroz prozor.
„Odron.“
Lejla je stajala pored njega.
„Šta?“
„Planina se ruši.“
Nekoliko sekundi kasnije ogromna masa kamenja, zemlje i vode počela je da se spušta prema selu.
Oluja je sravnila pola Vranjevića.
Kuće su nestajale pod blatom.
Most je odnesen.
Cijeli put prema gradu bio je zatrpan.
Kada je oluja konačno prestala, selo više nije izgledalo isto.
Polovina kuća bila je uništena.
Ali najčudnije od svega bilo je to što je kuća Omera ostala netaknuta.
Kao i nekoliko kuća oko nje.
Lejla je izašla napolje.
„Dedo… kako si znao?“
Omer je gledao prema planini.
„Nisam znao.“
„Ali rekao si da si ovo već vidio.“
Starac je šutio.
„Kada?“
Omer je konačno rekao:
„Prije šezdeset godina.“
Lejla ga je pogledala.
„I tada je nebo bilo crveno?“
„Da.“
„I bila je ista oluja?“
Omer je klimnuo.
„Isto crveno nebo. Isti mir prije oluje. Isti udar groma.“
Lejla je osjetila jezu.
„Koliko je ljudi tada poginulo?“
Omer je spustio pogled.
„Četrnaest.“
„Kako su stradali?“
„Nisu stigli pobjeći.“
„A zašto niko nije pričao o tome?“
Omer je pogledao prema uništenom dijelu sela.
„Jer smo obećali da nikada nećemo govoriti o onome što smo pronašli poslije oluje.“
Lejla je šutjela.
„Šta ste pronašli?“
Omer nije odgovorio.
Te noći, dok je selo bilo bez struje, Omer je otvorio stari drveni sanduk koji je čuvao više od pola stoljeća.
Iz njega je izvadio požutjelu fotografiju.
Na njoj je bilo desetak muškaraca koji su stajali ispred planine.
Među njima je bio i mladi Omer.
Ali na sredini fotografije stajao je čovjek kojeg Lejla nije poznavala.
„Ko je ovo?“
Omer je rekao:
„Moj brat.“
„Nikad mi nisi rekao da si imao brata.“
„Zvao se Hamid.“
„Gdje je?“
Omer je spustio fotografiju.
„Nestao je one noći.“
„U oluji?“
„Ne.“
Omer je otvorio drugi pretinac u sanduku.
Unutra je bila stara metalna kutija.
Na njoj je pisalo:
NE OTVARAJ PRIJE CRVENOG NEBA.
Lejla je pogledala djeda.
„Šta je unutra?“
„Ne znam.“
„Kako ne znaš?“
„Nikada je nisam otvorio.“
„Zašto?“
Omer je rekao:
„Jer je Hamid rekao da će, ako je ikada otvorimo, oluja ponovo doći.“
Lejla se nasmijala od nevjerice.
„Dedo, prošlo je šezdeset godina.“
„Znam.“
„A danas se nebo zacrvenilo.“
Omer je pogledao kutiju.
Prvi put u životu izgledao je uplašeno.
„Zato sam te zamolio da zatvoriš prozore.“
Te noći nisu otvorili kutiju.
Ali oko ponoći neko je pokucao na vrata.
Tri puta.
Omer i Lejla su se pogledali.
Ponovo.
Tri udarca.
Omer je ustao.
„Ne otvaraj.“
„Ko je?“
Nije bilo odgovora.
Lejla je prišla prozoru.
I tada je ugledala nešto što joj je sledilo krv u žilama.
Ispred kuće stajao je čovjek.
Mokar od kiše.
U staroj odjeći.
Lejla je gledala nekoliko sekundi.
„Dedo…“
„Šta?“
„Tamo je čovjek.“
Omer je prišao prozoru.
Kada je ugledao čovjeka, lice mu je pobijelilo.
„Hamid.“
Lejla se okrenula.
„Šta?“
Ali čovjek ispred kuće više nije bio tamo.
Samo su mokri tragovi cipela vodili prema šumi.
Omer je sjeo.
„Nemoguće.“
„Dedo, ko je bio?“
„Moj brat.“
„Ali rekao si da je nestao prije šezdeset godina.“
„Jeste.“
„Kako onda može biti živ?“
Omer nije odgovorio.
Sljedećeg jutra otišli su do šume.
Tragovi su vodili do stare pećine u podnožju planine.
Lejla je prvi put vidjela taj otvor.
Bio je skriven iza stijena i gustog rastinja.
Na ulazu je bio uklesan znak.
Krug.
A kroz njega jedna crvena linija.
Omer je stao.
„Tu smo ga pronašli.“
„Hamida?“
„Da.“
„Prije šezdeset godina?“
„Ne.“
Omer je dugo šutio.
„Pronašli smo njegovu odjeću.“
„A tijelo?“
„Nikada.“
Ušli su u pećinu.
Nakon nekoliko metara pronašli su prostoriju.
Na zidovima su bile stare ogrebotine.
A na podu metalna vrata.
Lejla ih je otvorila.
Ispod se nalazio tunel.
Na kraju tunela bila je velika prostorija.
U njoj su pronašli desetine starih lampi, alate i zid prekriven imenima.
Lejla je prešla prstom preko jednog imena.
Hamid Omerović.
Ispod njega bio je datum.
1966.
Ali pored datuma bila je još jedna oznaka.
ŽIV.
Lejla se okrenula prema dedi.
„Šta ovo znači?“
Omer je zatvorio oči.
„Hamid nije nestao.“
„Gdje je onda bio?“
„Ovdje.“
„Šezdeset godina?“
„Ne znam.“
Na stolu su pronašli još jedan dnevnik.
Prva stranica bila je Hamidova.
Pisalo je:
„Ako crveno nebo ponovo dođe, znači da se ono ispod planine probudilo.“
Lejla je nastavila čitati.
Hamid je zapisivao da je šezdeset godina ranije, zajedno s nekoliko ljudi iz sela, pronašao podzemnu šupljinu ispod planine.
U njoj se nalazila voda.
Ali voda nije bila obična.
Bila je topla.
I svake godine nivo vode se pomjerao.
Hamid je vjerovao da je planina šuplja iznutra.
Ako bi se pritisak povećao, voda bi probila stijene.
A crveno nebo bilo je znak da se to upravo događa.
Na posljednjoj stranici pisalo je:
„Ako se nebo ponovo zacrveni, selo neće imati mnogo vremena.“
Lejla je podigla glavu.
„Ali oluja je već prošla.“
Omer je pogledao prema plafonu pećine.
„Nije.“
Tada su osjetili podrhtavanje.
Zemlja se zatresla.
Negdje duboko ispod njih začuo se huk.
Voda je počela prodirati kroz pukotine.
Omer je povukao Lejlu.
„Moramo izaći.“
Istrčali su iz pećine.
Kada su izašli, nebo je ponovo počelo da mijenja boju.
Crveno.
Ali ovaj put još tamnije.
Lejla je pogledala djeda.
„Rekao si da je oluja prošla.“
Omer je odmahnuo glavom.
„Ona prva je bila upozorenje.“
„A ovo?“
Starac je pogledao planinu.
„Ovo je ono čega se Hamid bojao.“
U tom trenutku iz planine je odjeknuo ogroman prasak.
Ali umjesto novog odrona, iz stijene je počela kuljati voda.
Silovita bujica krenula je prema dolini.
Seljani su već bili na višem terenu.
Zahvaljujući prvom upozorenju, niko nije bio u kućama.
Voda je prošla kroz selo.
Uništila je ono što je već bilo oštećeno.
Ali ljudski životi su bili spašeni.
Nakon nekoliko sati sve je utihnulo.
Crveno nebo je nestalo.
Sunce je izašlo.
Ljudi su mislili da je sve gotovo.
Ali Lejla je pronašla nešto na obali.
Malu metalnu pločicu.
Na njoj je bilo urezano:
„Vidimo se za šezdeset godina.“
Lejla je pokazala dedi.
Omer je dugo gledao.
„To je Hamidov rukopis.“
„Ali gdje je on?“
Nisu ga pronašli.
Ni tog dana.
Ni narednih dana.
Samo su u pećini pronašli njegov stari kaput.
A džep je bio pun fotografija.
Na posljednjoj fotografiji bila je Lejla.
Fotografija je izgledala kao da je snimljena tog jutra.
Ona je stajala ispred svoje kuće.
Gledala prema planini.
Na poleđini je bila napisana samo jedna rečenica:
„Sljedeći put neće biti oluje.“
Prošlo je godinu dana.
Selo je ponovo izgrađeno.
Ljudi su se vratili svakodnevnom životu.
Ali Lejla nikada više nije gledala nebo na isti način.
Jednog septembarskog jutra probudila se prije zore.
Izašla je pred kuću.
Sunce još nije izašlo.
Nebo je bilo tamnocrveno.
Nije bilo oblaka.
Nije bilo vjetra.
Lejla je stajala nepomično.
A onda je iz pravca planine začula poznati glas.
„Lejla.“
Okrenula se.
Na kraju puta stajao je starac.
U ruci je držao lampu.
Bio je to Hamid.
Čovjek koji je nestao prije šezdeset godina.
Pogledao ju je i rekao:
„Ovaj put ne dolazim da upozorim selo.“
Lejla je jedva izgovorila:
„Zašto onda dolaziš?“
Hamid je pogledao prema planini.
„Da ti kažem da je ono što je bilo ispod zemlje samo otvorilo vrata.“
Iza njega nebo je postalo još crvenije.
A iz dubine planine začuo se zvuk.
Ne grom.
Ne vjetar.
Nego nešto što je zvučalo kao hiljade ljudi koji istovremeno šapuću.
Hamid je nestao.
Lejla je ostala sama.
I tek tada je shvatila najstrašniju stvar.
Oluja od prethodnog dana nije bila najjača oluja koju će selo ikada vidjeti.
Bila je samo prva.