U selu Vrhpolje, skrivenom između dvije šumovite planine i uske rijeke koja je ljeti jedva šaptala preko kamenja, živio je starac po imenu Mehmed Kovačević.
Ljudi iz sela znali su mnogo toga o njemu.
Znali su da je nekada bio kovač. Znali su da je sam sazidao svoju kuću od sivog kamena. Znali su da svako jutro ustaje prije prvih ezana, nahrani kokoši, otvori drvenu kapiju i sjedne na klupu ispred kuće.
Ali jedno o Mehmedu niko nije razumio.
Na zidu njegove stare dnevne sobe visio je veliki zidni sat.
Kazaljke su pokazivale sedam sati i četrnaest minuta.
Uvijek.
Sat je tako stajao više od dvadeset godina.
Nije kucao.
Nije zvonio.
Nije pokazivao pravo vrijeme.
Mehmed ga nikada nije skinuo sa zida.
Nikada ga nije odnio časovničaru.
I nikada, baš nikada, nije pomjerio kazaljke.
Kad bi neko iz sela pitao:
„Mehmede, što ne popraviš taj sat?“
Starac bi samo pogledao prema njemu i rekao:
„Nije pokvaren.“
Ljudi bi se nasmijali.
„Kako nije pokvaren kad ne radi?“
A Mehmed bi tada spustio pogled.
„Neke stvari ne moraju raditi da bi pokazivale istinu.“
Nakon toga više ništa ne bi rekao.
Mehmedova žena, Zehra, umrla je prije dvadeset i tri godine.
Bila je tiha žena, poznata po tome što je svakome u selu znala pomoći. Ako bi neko bio bolestan, Zehra bi odnijela supu. Ako bi se nekome okotila ovca, pojavila bi se prva. Ako bi dijete zaplakalo, uvijek je znala kako da ga nasmije.
Umrla je jedne hladne novembarske noći.
Te noći, prema Mehmedovim riječima, sat je prestao raditi.
Tačno u 7:14.
I od tada je ostao takav.
S vremenom su ljudi prestali pitati.
Samo je jedan dječak još uvijek bio znatiželjan.
Zvao se Adnan.
Imao je sedamnaest godina i živio je s majkom u kući odmah preko puta Mehmedove.
Od malih nogu slušao je priče o starom satu.
Baka mu je jednom rekla:
„Nemoj nikad dirati taj sat.“
„Zašto?“
„Zato što nije svaki sat napravljen da pokazuje koliko je vremena prošlo.“
Adnan tada nije razumio.
Ali godinama kasnije, kada je postao stariji, počeo je primjećivati nešto neobično.
Mehmed nikada nije dozvoljavao da iko uđe u njegovu dnevnu sobu.
Čak ni kada bi došli ljudi da mu poprave krov, starac bi zaključao vrata sobe u kojoj je visio sat.
Jednog decembarskog dana Adnan je prolazio pored Mehmedove kuće kada je čuo čudan zvuk.
Tik.
Zastao je.
Tik… tik…
Podigao je glavu.
Zvuk je dolazio iz kuće.
Adnan je prišao prozoru.
Ponovo je čuo:
Tik.
A onda tišina.
Pogledao je prema Mehmedu, koji je sjedio na klupi ispred kuće.
„Dedo Mehmede…“
Starac se trgnuo.
„Šta je?“
„Čuo sam sat.“
Mehmed je problijedio.
„Nisi.“
„Jesam.“
„Nisi.“
Prvi put Adnan je vidio strah u starčevim očima.
„Sine“, rekao je Mehmed tiho, „ako ikad čuješ taj sat da kuca, nemoj ulaziti u kuću.“
Adnan se nasmijao, misleći da se starac šali.
„Zašto?“
Mehmed ga je dugo gledao.
„Jer tada vrijeme više nije tamo gdje misliš da jeste.“
Te noći Adnan nije mogao zaspati.
Oko ponoći ustao je iz kreveta i pogledao kroz prozor.
Na Mehmedovoj kući gorjelo je svjetlo.
A onda se svjetlo ugasilo.
Nekoliko sekundi kasnije začuo je nešto kroz tišinu sela.
Tik.
Pa još jedno.
Tik.
Adnan je otvorio prozor.
Nije dolazilo iz njegove kuće.
Dolazilo je iz Mehmedove.
Sljedećeg jutra starac nije izašao na klupu.
To je bilo neobično.
Do podneva su se već okupile komšije.
Adnan je pokucao na vrata.
Niko nije odgovorio.
Vrata nisu bila zaključana.
Ušao je.
Kuća je bila hladna.
Na stolu je stajala šolja čaja.
Još topla.
„Dedo Mehmede?“
Tišina.
Adnan je krenuo prema dnevnoj sobi.
Vrata su bila zaključana.
Ali iznutra se čulo:
Tik… tik… tik…
Adnan je osjetio kako mu se koža na rukama naježi.
Pokušao je otvoriti vrata.
Bila su zaključana ključem.
Tada je začuo Mehmedov glas iza sebe.
„Rekao sam ti da ne ulaziš.“
Adnan se okrenuo.
Mehmed je stajao na kraju hodnika.
Ali izgledao je drugačije.
Bio je blijed, a ruke su mu drhtale.
„Šta je unutra?“
Mehmed nije odgovorio.
Umjesto toga, prišao je vratima i stavio ruku na kvaku.
„Prije dvadeset i tri godine“, počeo je, „moja Zehra je te noći posljednji put pričala sa mnom.“
Adnan je šutio.
„Bila je bolesna. Nisam znao koliko. Mislio sam da će do jutra biti bolje.“
Starac je progutao knedlu.
„Te noći rekla mi je nešto što nisam razumio.“
„Šta?“
„Rekla je: ‘Mehmede, sutra ćeš poželjeti da si me poslušao.’“
Adnan ga je pogledao.
„Šta je mislila?“
Mehmed je otvorio vrata.
Soba je bila mračna.
Na zidu je visio sat.
Kazaljke su i dalje bile na 7:14.
Ali sada su se pomjerale.
Vrlo sporo.
Unazad.
Adnan je napravio korak unazad.
„Kako…?“
Mehmed je šapnuo:
„To se prvi put dogodilo jutros.“
Kazaljka minuta pomjerila se još malo.
7:13.
Mehmed je zatvorio oči.
„Ne.“
„Šta se dešava?“
„Vrijeme se vraća.“
Adnan nije znao šta da kaže.
„Zašto?“
Mehmed ga je pogledao.
„Zato što nisam rekao cijelu istinu.“
Nekoliko trenutaka vladao je muk.
Onda je starac otišao do starog ormara i izvadio malu drvenu kutiju.
Otvorio ju je.
Unutra je bila požutjela fotografija.
Na njoj su bili Mehmed i Zehra, mnogo mlađi.
Ali iza fotografije nalazilo se nešto drugo.
Mali presavijeni papir.
Mehmed ga je pružio Adnanu.
„Ovo sam pronašao nakon njene smrti.“
Adnan je otvorio papir.
Na njemu je Zehrinim rukopisom pisalo:
„Ako sat stane na 7:14, nemoj ga nikada ponovo pokrenuti. Jer ono što se dogodilo u 7:14 ne smije se ponoviti.“
Adnan je podigao pogled.
„Šta se dogodilo?“
Mehmed je dugo šutio.
„Zehra nije umrla od bolesti.“
Adnan je osjetio hladnoću.
„Kako?“
„Te noći posvađali smo se.“
Mehmed je sjeo.
„Bila je oluja. Zehra je htjela da pozovem doktora. Ja sam odbio. Rekao sam da pretjeruje. Rekao sam da će proći.“
Glas mu je zadrhtao.
„Onda je ustala i krenula prema vratima.“
„Kuda?“
„Po pomoć.“
Mehmed je spustio glavu.
„Nisam je zaustavio.“
„I onda?“
„Izašla je.“
Napolju je počela jaka kiša.
„Pronašli su je tek ujutro.“
Adnan je pogledao sat.
„A 7:14?“
Mehmed je jedva izgovorio:
„U 7:14 sam čuo da neko kuca na vrata.“
„Zehra?“
„Mislio sam da jeste.“
Starac je zatvorio oči.
„Otvorio sam vrata, ali nikoga nije bilo.“
„A onda?“
„Čuo sam njen glas iz šume.“
Adnan je osjetio jezu.
„Glas?“
„Zvala me.“
„Jeste li otišli za njom?“
„Jesam.“
Mehmed je pogledao prema satu.
„I tamo sam pronašao nešto što nikada nisam smio vidjeti.“
Adnan je čekao.
„Šta?“
„Samog sebe.“
Tišina.
„Kako?“
„Vidjeh čovjeka kako stoji pored rijeke. Bio je okrenut leđima. Pomislio sam da je neko iz sela. Ali kada se okrenuo…“
Mehmed je zašutio.
„Bio sam to ja.“
Adnan nije znao da li da mu vjeruje.
„I šta je taj drugi vi radio?“
„Držao je Zehru za ruku.“
Adnan je problijedio.
„Ali Zehra je već bila mrtva.“
„Znam.“
Sat je tada naglo zakucao.
Tik.
Kazaljke su se pomjerile.
7:12.
Mehmed je ustao.
„Moramo izaći.“
„Zašto?“
„Jer sada znam šta se dešava.“
„Šta?“
Starac ga je pogledao.
„Svaki put kada sat ode jednu minutu unazad, vraćamo se jedan korak prema toj noći.“
Adnan je pogledao sat.
7:11.
„A kada dođe do 7:14?“
Mehmed je šutio.
„Dedo?“
„Tada će se noć ponoviti.“
„I šta onda?“
„Zehra će ponovo umrijeti.“
Adnan je osjetio kako mu srce ubrzano lupa.
„Možemo li to spriječiti?“
Mehmed je odmahnuo glavom.
„Pokušavao sam.“
„Koliko puta?“
Starac ga je pogledao.
„Ne znam.“
Adnan se ukočio.
„Šta znači ne znaš?“
Mehmed je sjeo na stolicu.
„Možda je ovo deseti put. Možda stoti.“
„Kako?“
„Svaki put kada pokušam promijeniti ono što se dogodilo, probudim se ponovo u istom danu. Ali svaki put zaboravim. Sve… osim sata.“
Adnan je sada razumio zašto je sat uvijek ostao na 7:14.
Mehmed nije čuvao sat kao uspomenu na Zehru.
Čuvao ga je kao bravu.
Ako ga pokrene, prošlost bi se otvorila.
Te noći Adnan je ostao kod Mehmeda.
Nisu spavali.
Sat je stajao.
Kazaljke su pokazivale 7:11.
Oko ponoći začuo se zvuk kiše.
Ali kroz prozor nije padala kiša.
Selo je bilo potpuno suho.
Mehmed je ustao.
„Počelo je.“
„Šta?“
Iz hodnika se začuo ženski glas.
„Mehmede…“
Starac se ukočio.
Adnan je čuo isti glas.
„Mehmede, otvori.“
Zehra.
Glas njegove mrtve žene.
Mehmed je krenuo prema vratima.
Adnan ga je uhvatio za ruku.
„Ne.“
„To je ona.“
„Nije.“
Glas se ponovo začuo.
„Mehmede… samo jednom.“
Starac je zaplakao.
„Čekao sam dvadeset i tri godine da ovo čujem.“
Vrata su se sama otvorila.
Na pragu je stajala žena.
Zehra.
Ista kao na fotografiji.
Mlada.
Naslonjena na kišobran.
Mehmed je napravio korak prema njoj.
„Zehra…“
Ona se nasmiješila.
„Dođi.“
Adnan je tada primijetio nešto.
Zehra je stajala na kiši.
Ali njena odjeća nije bila mokra.
A na podu iza nje nije bilo nijednog otiska stopala.
„Dedo!“
Mehmed se zaustavio.
Žena je prestala da se smiješi.
Njeno lice se promijenilo.
Postalo je staro.
Zatim izobličeno.
I na kraju potpuno isto kao Mehmedovo.
Adnan je vrisnuo.
Sat je zakucao.
7:12.
Žena je nestala.
Mehmed je pao na koljena.
„Sad razumiješ.“
Adnan je pogledao sat.
Kazaljka se ponovo pomjerila.
7:13.
„Još jedna minuta.“
Mehmed je ustao.
„Ne.“
„Šta možemo?“
Starac je prišao satu.
Prvi put nakon dvadeset i tri godine pružio je ruku prema kazaljkama.
Adnan ga je gledao u nevjerici.
„Šta radiš?“
„Zehra mi je ostavila poruku.“
„Ali rekla je da ne pomjeraš kazaljke.“
Mehmed se nasmijao kroz suze.
„Nije rekla da ih nikad ne smijem pomjeriti.“
Okrenuo je kazaljku.
Ali umjesto naprijed, pomjerio ju je još više unazad.
Sat je prestao kucati.
Sve je utihnulo.
A onda se začuo jedan posljednji zvuk.
Klik.
Mehmed je zatvorio oči.
Kada ih je otvorio, soba je bila ista.
Ali nešto je nedostajalo.
Na stolu više nije bilo Zehrine fotografije.
Nije bilo ni papira.
Adnan je pogledao kroz prozor.
Sunce je izlazilo.
Mehmed je prišao ogledalu.
Dugo je gledao svoj odraz.
A onda je počeo plakati.
„Šta je?“ upita Adnan.
Mehmed se okrenuo.
„Ne sjećam se njenog lica.“
Adnan se sledio.
„Kako?“
„Znam njeno ime. Znam da sam je volio. Znam da je umrla.“
Pogledao je prema satu.
Kazaljke su sada pokazivale 7:15.
„Ali više ne znam kako je izgledala.“
Adnan nije znao da li je to bila pobjeda ili kazna.
Mehmed je tog jutra prvi put nakon mnogo godina otvorio sva vrata svoje kuće.
Nekoliko dana kasnije umro je mirno u snu.
Kada su seljani došli da ga isprate, Adnan je posljednji ostao u kući.
Pogledao je prema zidu.
Sat je još visio tamo.
Pokazivao je 7:15.
Pomislio je da je sve gotovo.
Tada je čuo:
Tik.
Adnan se okrenuo.
Kazaljka se pomjerila na 7:14.
Zatim se na staklu sata pojavila magla.
I polako, kao da je neko prstom pisao s druge strane, pojavile su se riječi:
„Nisi bio ti onaj koji je trebao zaustaviti vrijeme.“
Adnan je ustuknuo.
Ispod tih riječi pojavila se još jedna rečenica.
„Mehmed ga je samo čuvao za tebe.“
Sat je ponovo zakucao.
Tik.
A izvan kuće, iz pravca rijeke, začuo se ženski smijeh.
I tada je Adnan shvatio ono što Mehmed nikada nije uspio shvatiti.
Sat nije bio zaustavljen onog dana kada je Zehra umrla.
Sat je bio zaustavljen onog dana kada je neko prvi put pokušao spriječiti njenu smrt.
A sada, nakon dvadeset i tri godine, kazaljke su ponovo počele odbrojavati.
Samo što ovaj put…
vrijeme nije čekalo Mehmeda.