U selu Ljeskovača, smještenom između zelenih brežuljaka i guste šume koja je u jesen mirisala na mokro lišće, živio je čovjek po imenu Husein Kovačević.
Bio je poznat kao vrijedan, šutljiv i pomalo tvrdoglav čovjek.
Njegova kuća stajala je na kraju sela, pored starog mlina koji više nije radio. Iza kuće nalazila se mala bašta, nekoliko stabala šljive i drvena šupa puna alata koji su pripadali njegovom pokojnom ocu.
Ali ono po čemu su svi znali Huseinovu kuću nije bila bašta, niti stari mlin.
Bila je to muzika.
Svake večeri, čim bi se spustio mrak, iz kuće bi se čula tiha melodija klavira.
Husein je svirao gotovo trideset godina.
Njegov klavir bio je star, crn i ogreban po ivicama. Jedna tipka bila je malo požutjela, druga je ponekad zapinjala, a poklopac više nije mogao potpuno da se zatvori.
Ali Husein ga je volio više nego bilo šta drugo.
Dobio ga je kao mladić, od svog oca, nakon što je prvi put otišao u Sarajevo da uči muziku.
„Čuvaj ga“, rekao mu je otac tada. „Ne vrijedi onoliko koliko će ti jednog dana značiti.“
Husein nikada nije zaboravio te riječi.
Godinama kasnije, kada je dobio sina Amara, počeo je učiti i njega da svira.
Amar nije odmah volio klavir.
Kao dječak više je volio trčati po selu, penjati se na drveće i igrati fudbal s ostalom djecom.
Ali Husein je bio uporan.
Svake večeri bi sjeo pored njega.
„Samo još jednom.“
„Babo, umoran sam.“
„Samo ovu pjesmu.“
„Sutra ću.“
„Sutra je uvijek daleko.“
Amar bi tada uzdahnuo i stavio prste na tipke.
Vremenom je zavolio muziku.
Sa četrnaest godina već je svirao bolje od oca.
Sa sedamnaest je počeo sanjati o tome da jednog dana ode u Sarajevo i polaže prijemni ispit na muzičkoj akademiji.
Husein je bio ponosan.
Ali nikada nije pokazivao koliko.
Kad bi komšije govorile:
„Amar ima talenat.“
Husein bi samo odgovorio:
„Ima sreće što je mlad.“
Ali kada bi ostao sam, satima bi sjedio pored klavira i slušao sina kako svira.
Jednog proljeća stiglo je pismo.
Amar je primljen na prijemni ispit.
Da bi otišao u Sarajevo, trebalo je platiti put, smještaj, prijavu, nekoliko dana boravka i druge troškove.
Nije to bio ogroman novac za neke ljude.
Ali za Huseina jeste.
Živjeli su skromno.
Od nekoliko ovaca, male bašte i povremenih poslova koje je Husein radio po selu.
Amar je jedne večeri spustio pismo na sto.
„Babo.“
„Šta je?“
„Neću ići.“
Husein je podigao pogled.
„Zašto?“
„Preskupo je.“
„Ko kaže?“
„Ja.“
„A ja kažem da ideš.“
„Odakle nam novac?“
Husein nije odgovorio.
Amar je pogledao prema klaviru.
„Nemoj slučajno…“
„Šta?“
„Nemoj prodati klavir.“
Husein se nasmiješio.
„Neću.“
Amar mu je vjerovao.
Nekoliko dana kasnije, rano ujutro, Husein je zaključao kuću i otišao prema gradu.
Niko iz sela nije znao zašto.
Vratio se tek predvečer.
Bio je neobično tih.
Te noći nije svirao klavir.
Narednog jutra, prije nego što se Amar probudio, u kuću je došao čovjek iz grada.
Zvao se Vlado Petrović.
Bio je trgovac starinama i muzičkim instrumentima.
Husein ga je odveo u dnevnu sobu.
Vlado je nekoliko minuta pregledao klavir.
Pritisnuo nekoliko tipki.
Otvorio poklopac.
Pogledao unutrašnjost.
„Nije u najboljem stanju“, rekao je.
Husein je šutio.
„Ali ima vrijednost.“
„Koliko?“
Vlado je izgovorio iznos.
Husein je spustio pogled.
Bio je dovoljan.
Tačno dovoljan.
„Odvezi ga.“
Vlado ga je pogledao.
„Siguran si?“
Husein nije odgovorio odmah.
Prišao je klaviru.
Prešao rukom preko ogrebane površine.
Zatim je rekao:
„Samo ga odvezi prije nego što se predomislim.“
Kada je kamion nestao niz seoski put, Husein je ostao sam u praznoj sobi.
Na podu su ostale dvije male ogrebotine gdje su stajale noge klavira.
Husein je kleknuo.
Dodirnuo jednu od njih.
I prvi put nakon mnogo godina zaplakao.
Ali kada se Amar probudio, otac je već bio miran.
„Gdje je klavir?“
Husein je odgovorio:
„Prodao sam ga.“
Amar je problijedio.
„Babo!“
„Trebao nam je novac.“
„Rekao sam ti da ga ne prodaješ!“
„Znam.“
„Kako si mogao?“
Husein ga je pogledao.
„Klavir je stvar. Ti nisi.“
Amar nije razumio.
„Šta to znači?“
„Znači da stvari mogu ponovo biti kupljene.“
„Ali taj klavir…“
„Idi na ispit.“
„A ti?“
„Ja ću biti dobro.“
Amar je otišao u Sarajevo nekoliko dana kasnije.
Položio je ispit.
Bio je primljen.
Godine su prolazile.
Amar je postao poznat muzičar.
Nastupao je u Sarajevu, Zagrebu, Beogradu, Beču.
Njegovo ime počelo se pojavljivati u novinama.
Dobijao je nagrade.
Ljudi su pričali o njegovom talentu.
Ali kada bi ga novinari pitali ko mu je bio najveća inspiracija, uvijek bi rekao:
„Moj otac.“
Nikada nije spominjao klavir.
Husein je za to vrijeme ostao u Ljeskovači.
Živio je sam.
Amar ga je posjećivao koliko je mogao, ali posao ga je često vodio daleko.
Jednog ljeta Husein se razbolio.
Nije rekao sinu.
Nije želio da Amar otkaže koncert zbog njega.
„Samo prehlada“, govorio je komšijama.
Ali prehlada nije prolazila.
Jednog jutra Husein nije mogao ustati iz kreveta.
Komšinica Fatima pronašla ga je i pozvala doktora.
Amar je tog dana bio u Beču.
Kada je saznao, odmah je krenuo kući.
Stigao je kasno navečer.
Otac je spavao.
Amar je sjeo pored njega.
Na zidu je visila stara fotografija.
Na fotografiji su bili Husein i njegov otac.
A između njih je stajao klavir.
Amar je dugo gledao fotografiju.
Nekoliko dana kasnije Husein je preminuo.
Sahrana je bila tiha.
Cijelo selo se okupilo.
Amar je stajao pored mezara i nije plakao.
Nije mogao.
Kao da je sve u njemu bilo prazno.
Nakon sahrane počeo je čistiti očevu kuću.
U ormaru je pronašao stare račune, pisma i nekoliko požutjelih fotografija.
Na dnu jedne ladice pronašao je kovertu.
Na njoj je pisalo:
„Amaru — otvoriti tek kada budeš spreman.“
Amar je dugo držao kovertu.
Otvorio ju je.
Unutra je bio račun.
Račun iz grada.
Na vrhu je pisalo:
Prodaja klavira.
Datum je bio isti dan kada je Husein tvrdio da je klavir „nestao“.
Iznos je bio gotovo tačno onoliko koliko je koštao Amarov odlazak na prijemni ispit.
Amar je sjeo.
Pored računa bilo je još jedno pismo.
Huseinov rukopis.
„Sine,
ako ovo čitaš, znači da mene više nema.
Nisam ti nikada rekao gdje je završio klavir.
Nisam želio da znaš.
Jer znam kakav si bio kao dječak. Vjerovatno bi odustao od svega da si znao šta sam uradio.
Taj klavir mi je dao moj otac.
Mislio sam da ću ga čuvati do smrti.
Ali onda sam shvatio nešto.
Otac mi ga je dao da bih imao muziku.
Ja sam ga prodao da bi ti imao budućnost.
Zato nemoj žaliti za njim.
Ako ikada poželiš da mi se odužiš, nemoj kupiti isti klavir.
Sviraj.
To je jedino što sam želio.“
Amar je čitao pismo nekoliko puta.
Onda je pronašao još nešto.
Malu fotografiju.
Na poleđini je pisalo:
„Vlado Petrović — antikvarijat, Sarajevo.“
Amar je sljedećeg jutra otišao u Sarajevo.
Pronašao je adresu.
Antikvarijat je još postojao.
Ali Vlado je već bio starac.
Kada je čuo Huseinovo ime, dugo je šutio.
„Vi ste njegov sin?“
„Jesam.“
Vlado je klimnuo.
„Znao sam da ćeš jednog dana doći.“
Amar je osjetio nelagodu.
„Imate li klavir?“
Vlado se nasmiješio.
„Ne.“
Amar je spustio pogled.
„Prodat je prije mnogo godina.“
„Kome?“
Vlado je pokazao prema zadnjoj prostoriji.
„Ali imam nešto drugo.“
Otvorio je staru kutiju.
Unutra je bila mala metalna pločica.
Na njoj je pisalo ime proizvođača klavira.
„Skinuo sam ovo kada sam ga restaurirao.“
Amar je držao pločicu u rukama.
„Gdje je klavir sada?“
Vlado je dugo gledao kroz prozor.
„U kući čovjeka koji ga je kupio od mene.“
„Ko je on?“
„Tvoj otac.“
Amar je zbunjeno pogledao starca.
„Šta?“
Vlado se nasmiješio.
„Husein ga je ponovo kupio.“
„Ali…“
„Nije mogao živjeti bez njega.“
Amar je zanijemio.
Vlado je nastavio:
„Nakon što ga je prodao meni, ja sam ga restaurirao. Nekoliko mjeseci kasnije Husein se vratio. Imao je dovoljno novca da ga otkupi.“
„Zašto mi onda nikada nije rekao?“
„Jer je već potrošio sav novac na tvoje školovanje.“
Amar je osjetio knedlu u grlu.
„Pa gdje je klavir završio?“
Vlado je odmahnuo glavom.
„Ne znam.“
„Ali rekli ste da ga je otkupio.“
„Jeste. Ali nije ga odnio sebi.“
„Kome ga je dao?“
Vlado je spustio glas.
„Tvoj otac ga je poklonio jednoj djevojčici iz sela.“
Amar je ostao bez riječi.
„Kojoj?“
„Zvala se Selma. Bila je kćerka siromašne udovice. Husein je čuo da djevojčica ima nevjerovatan sluh, ali nije imala instrument na kojem bi vježbala.“
Amar je zatvorio oči.
Sada je razumio.
Otac nije samo prodao klavir zbog njega.
Nije ga ni pokušao vratiti sebi.
Novac koji je kasnije uspio zaraditi nije potrošio na vlastiti luksuz.
Kupio je klavir ponovo i dao ga drugom djetetu.
„Gdje je Selma sada?“
Vlado se nasmiješio.
„Predaje klavir u Sarajevu.“
Amar je odmah pronašao njen broj.
Nazvao ju je.
Ženski glas se javio.
„Molim?“
„Vi ste Selma?“
„Jesam.“
„Ja sam Amar Kovačević.“
Na drugoj strani nastala je tišina.
A onda je Selma tiho rekla:
„Vi ste Huseinov sin.“
„Da.“
Selma je udahnula.
„Vaš otac mi je jednom rekao nešto što nikada nisam zaboravila.“
„Šta?“
„Rekao je: ‘Jednog dana ćeš svirati bolje nego moj sin.’“
Amar se nasmijao kroz suze.
„Jeste li?“
Selma se nasmijala.
„Nisam.“
Te večeri Amar je otišao do njene škole.
U velikoj sali stajao je stari crni klavir.
Imao je ogrebotinu na lijevoj strani.
Jedna tipka bila je požutjela.
Druga je malo zapinjala.
Amar je odmah znao.
Prišao je instrumentu.
Prešao rukom preko njega.
Na unutrašnjoj strani poklopca nalazio se mali urez.
Dječijim rukopisom.
„Husein i Amar.“
Amar je zatvorio oči.
Sjeo je.
Prsti su mu zadrhtali.
A onda je počeo svirati.
I dok je melodija ispunjavala salu, Selma je stajala na vratima i tiho plakala.
Amar je svirao pjesmu koju ga je otac učio kada je imao sedam godina.
I prvi put je shvatio zašto je Husein uvijek insistirao:
„Samo još jednom.“
Nije učio sina da svira zato što je želio muzičara.
Učio ga je zato što je znao da će jednog dana možda morati dati sve što ima kako bi njegov sin nastavio dalje.
Godinama kasnije, Amar je u svom domu imao mnogo klavira.
Neki su bili skupi.
Neki rijetki.
Neki su vrijedili više nego što je cijela njegova očinska kuća ikada vrijedila.
Ali nijedan nije svirao kao onaj stari.
Zato je, kad god bi održavao koncert u Bosni, uvijek ostavljao jedno prazno mjesto u prvom redu.
Niko nije znao zašto.
Samo bi Amar prije početka koncerta pogledao prema tom praznom mjestu i tiho rekao:
„Babo, čuješ li?“
A onda bi zasvirao.
Jer tek godinama nakon što je njegov otac prodao najdražu stvar koju je imao, Amar je shvatio najveću lekciju koju mu je Husein ikada dao:
Neke žrtve izgledaju kao gubitak samo dok ne shvatimo kome su bile namijenjene.
I zato Amar nikada nije kupio taj klavir.
Nije morao.
Jer je shvatio da mu ga otac zapravo nikada nije ni prodao.
Poklonio mu je nešto mnogo veće — priliku da jednog dana sam pronađe svoju melodiju.