U malom bosanskom selu Gornji Kovači, skrivenom između šumovitih brda iznad Jajca, ljudi su godinama vjerovali da priroda ponekad upozori čovjeka prije nego što se dogodi nešto loše.
Neki su to nazivali predosjećajem.
Drugi slučajnošću.
Ali za nanu Habibu postojalo je samo jedno pravilo koje nikada nije prekršila:
Kad bi njena bijela mačka počela glasno mjaukati, trebalo je zatvoriti prozore, skloniti stoku i ostati u kući.
Mačka se zvala Maza.
Imala je potpuno bijelo krzno, osim male sive mrlje iznad lijevog oka.
Bila je sitna, tiha i većinu vremena provodila je spavajući na staroj drvenoj klupi ispred kuće.
Ali prije velike oluje ponašala se potpuno drugačije.
Postala bi nemirna.
Hodala bi od vrata do prozora.
Gledala prema planini.
A zatim bi počela glasno mjaukati.
Nana Habiba nikada nije ignorisala taj zvuk.
Jednom je njen sin Samir pokušao da je ubijedi da pretjeruje.
„Mama, nebo je potpuno vedro.“
Habiba je samo zatvorila prozore.
„Maza ne griješi.“
Nekoliko sati kasnije oluja je pogodila selo.
Munje su parale nebo, vjetar je lomio grane, a potok se izlio preko puta.
Od tada je Samir prestao da se smije.
Godine su prolazile.
Maza je svaki put upozoravala porodicu.
Nekada sat vremena ranije.
Nekada samo nekoliko minuta.
Ali nikada nije pogriješila.
Sve dok jednog ljeta nije počela mjaukati usred potpuno mirnog dana.
Bilo je sredinom jula.
Sunce je grijalo krovove.
Nebo je bilo plavo.
Nije bilo ni najmanjeg oblaka.
Nana Habiba je sjedila ispred kuće i čistila mahune.
Odjednom je Maza skočila sa klupe.
Podigla je glavu prema planini.
I počela mjaukati.
Jednom.
Pa drugi put.
A zatim sve glasnije.
Habiba je odmah ustala.
„Samire!“
Njen sin je izašao iz štale.
„Šta je?“
„Skloni alat. Zatvori štalu.“
Samir je pogledao nebo.
„Mama, nema ni oblaka.“
„Znam.“
„Onda zašto?“
Habiba je pokazala prema mački.
„Maza je počela.“
Samir je uzdahnuo.
„Opet?“
Ali ipak je uradio ono što je tražila.
Zatvorio je prozore.
Sklonio alat.
Provjerio stoku.
Međutim, oluje nije bilo.
Ni tog dana.
Ni sljedećeg.
Ni naredne sedmice.
Maza je prestala mjaukati.
Samir se počeo šaliti.
„Izgleda da je Maza prvi put pogriješila.“
Habiba se nije smijala.
„Nije.“
„Pa nema oluje.“
„Možda nije oluja koju je osjetila.“
Te riječi niko nije razumio.
Sve dok tri dana kasnije nije nestala mala djevojčica iz sela.
Zvala se Amina.
Imala je osam godina.
Igrala se sa bratom blizu stare šumske staze.
U jednom trenutku otišla je po loptu.
Nije se vratila.
Cijelo selo krenulo je u potragu.
Ljudi su pretraživali šumu, livade i obalu potoka.
Ali Amina nije bila nigdje.
Nana Habiba je stajala ispred kuće.
Maza je sjedila kraj njenih nogu.
Odjednom je ponovo počela mjaukati.
Habiba je pogledala prema planini.
Mačka je krenula prema staroj stazi.
„Pratite je“, rekla je.
Samir ju je pogledao.
„Mamu, ne znamo gdje ide.“
„Samo je pratite.“
Nekoliko muškaraca krenulo je za mačkom.
Maza je brzo prolazila kroz šumu.
Zaustavila bi se, okrenula i čekala.
Kao da je provjeravala da li je prate.
Nakon dvadesetak minuta stigla je do stare napuštene kuće.
Kuća je godinama bila prazna.
Maza je počela grebati po vratima.
Muškarci su ih otvorili.
Unutra nije bilo nikoga.
Ali u podu su primijetili tragove.
Neko je nedavno pomjerao daske.
Podigli su jednu.
Ispod se nalazio mali otvor.
Amina je bila unutra.
Bila je uplašena, ali živa.
Pala je kroz oslabljeni dio poda i nije mogla izaći.
Da je nisu pronašli te večeri, možda bi bilo prekasno.
Kada su je iznijeli, Maza je mirno sjedila na stepenicama.
Amina je odmah pružila ruke prema njoj.
„Ona me je pronašla.“
Svi su gledali mačku.
Niko nije znao šta da kaže.
Te večeri Samir je prvi put pitao majku:
„Mama, kako ona zna?“
Habiba je dugo gledala kroz prozor.
„Ne znam.“
„Ali ovo više nije samo oluja.“
„Nikad nije ni bilo.“
Samir se namrštio.
„Šta želiš reći?“
Habiba je ustala.
Otišla do stare drvene kutije koju je čuvala u spavaćoj sobi.
Izvadila je požutjelu fotografiju.
Na njoj je bila mlada Habiba.
Pored nje je stajala druga žena.
U njenom naručju bila je mala bijela mačka.
Samir je iznenađeno pogledao.
„To nije Maza.“
„Nije.“
„Koliko je stara ova fotografija?“
„Četrdeset pet godina.“
„Ali Maza izgleda isto.“
Habiba nije odgovorila.
Na poleđini fotografije bilo je napisano:
„Kad mačka počne upozoravati, nemoj gledati samo prema nebu.“
Samir je osjetio jezu.
„Ko je ovo napisao?“
„Tvoja tetka Lejla.“
Samir je odmah znao da nikada ranije nije čuo to ime.
„Mi imamo tetku Lejlu?“
Habiba je sjela.
„Imali smo.“
„Šta joj se dogodilo?“
Habiba je šutjela.
„Nestala je.“
Prije četrdeset pet godina, Lejla je živjela u istoj kući.
Bila je mlada i često je odlazila u šumu.
Jednog dana, pred veliku oluju, bijela mačka koju je tada imala počela je mjaukati.
Lejla je rekla da nešto nije u redu.
Otišla je prema šumi.
Nikada se nije vratila.
Selo je vjerovalo da ju je uhvatila oluja.
Ali tijelo nikada nije pronađeno.
„A mačka?“ pitao je Samir.
Habiba je pogledala Mazu.
„Nestala je nekoliko dana poslije.“
Samir je ustao.
„Hoćeš reći da je ovo ista mačka?“
„Ne znam.“
Ali u njenom glasu bilo je nešto što je govorilo da vjeruje upravo u to.
Sljedećih dana Maza je ponovo počela pokazivati neobično ponašanje.
Svake večeri odlazila bi prema šumi.
Vraćala se pred ponoć.
Jedne noći Samir ju je odlučio pratiti.
Mjesec je bio skriven iza oblaka.
Maza je prolazila kroz visoku travu i zaustavila se kod starog kamenog bunara.
Počela je mjaukati.
Samir je prišao.
Na zemlji je ugledao svježe iskopanu zemlju.
Počeo je rukama uklanjati blato.
Nakon nekoliko minuta pronašao je metalnu kutiju.
Unutra je bilo nekoliko pisama.
Prvo je bilo staro.
Drugo nešto novije.
Treće je bilo napisano samo nekoliko mjeseci ranije.
Samir je pročitao prvo.
„Habiba, ako ikada pronađeš ovo, znaj da nisam pobjegla.“
Srce mu je počelo ubrzano kucati.
Nastavio je čitati.
Lejla je napisala da je prije nestanka otkrila da neko koristi staru šumsku kuću za skrivanje ukradene robe.
Znala je da je opasno.
Prijetili su joj.
Zato je odlučila otići iz sela.
Ali prije odlaska ostavila je pisma.
Posljednje je bilo najčudnije.
„Ako se ikada vratim, pronaći ću način da vam kažem istinu.“
Samir je pogledao datum.
Pismo je bilo napisano prije tri mjeseca.
„Tri mjeseca?“
Lejla je možda bila živa.
Samir je sutradan pokazao pisma majci.
Habiba je problijedila.
„To nije moguće.“
„Zašto?“
„Jer sam prije dvije sedmice dobila poziv.“
„Od koga?“
„Od žene koja se predstavila kao Lejla.“
Samir je zanijemio.
„Šta je rekla?“
Habiba je zatvorila oči.
„Rekla je da ne tražim odgovore dok ne dođe vrijeme.“
Tada je Maza ponovo počela mjaukati.
Ali ovog puta nije gledala prema planini.
Gledala je prema putu.
Neko je dolazio.
Nakon nekoliko minuta na kapiji se pojavila starija žena.
Imala je oko šezdeset godina.
U rukama je nosila malu torbu.
Habiba je izašla pred kuću.
Žena je zastala.
Obje su se gledale.
„Habiba?“
Habiba je jedva izgovorila:
„Lejla?“
Žena je klimnula.
Prošlo je nekoliko sekundi.
A onda su se dvije sestre zagrlile.
Samir je stajao sa strane, potpuno zbunjen.
„Zašto si otišla?“ upitao je.
Lejla je pogledala prema Mazi.
„Zato što sam otkrila nešto što nisam smjela.“
„Šta?“
„Čovjek koji je tada prijetio meni nije radio sam. Imao je ljude u nekoliko sela. Nisam mogla vjerovati nikome.“
„Pa zašto si se sada vratila?“
Lejla je izvadila malu kovertu.
„Jer je posljednji od njih umro.“
Samir je pogledao majku.
Sve ono što je četrdeset pet godina izgledalo kao misterija počelo je dobijati smisao.
Ali postojalo je još jedno pitanje.
„A Maza?“
Lejla se nasmiješila.
„Maza nije ista mačka.“
Samir je odahnuo.
„Znači, ipak postoji objašnjenje.“
Lejla je prišla životinji.
Maza joj je odmah prišla i počela trljati glavu o njenu ruku.
Lejla je zastala.
„Ali njena majka bila je mačka koju sam imala kao djevojka.“
Samir se nasmijao.
„Znači, samo nasljeđuje taj instinkt?“
Lejla je slegnula ramenima.
„Možda.“
Te noći nebo je bilo vedro.
Ali Maza je ponovo počela glasno mjaukati.
Svi su izašli pred kuću.
Nije bilo kiše.
Nije bilo vjetra.
Nije bilo oblaka.
A onda je Lejla pogledala prema šumi.
„Ona ne upozorava na oluju.“
„Na šta onda?“ pitao je Samir.
Lejla je tiho odgovorila:
„Na ono što oluja može sakriti.“
Nekoliko minuta kasnije začuli su snažan prasak.
Sa planine se odronio dio stijene.
Zemlja i kamenje zatrpali su staru šumsku stazu.
Da je neko tada prolazio tim putem, ne bi imao vremena pobjeći.
Svi su šutjeli.
Maza je prestala mjaukati.
Vratila se na svoju staru klupu i legla.
Od tog dana niko u Gornjim Kovačima više nije govorio da je Maza samo obična mačka.
A nana Habiba nikada više nije pokušala objasniti njeno ponašanje.
Samo bi, kad bi Maza počela glasno mjaukati, zatvorila prozor i rekla:
„Ne moramo uvijek znati šta dolazi.
Dovoljno je da znamo kada trebamo poslušati upozorenje.“