U malom selu Orahovići, skrivenom među zelenim brdima iznad Travnika, živio je starac po imenu Mustafa.
Imao je malu kuću na kraju sela, nekoliko ovaca, stari voćnjak i komad zemlje koji je obrađivao gotovo cijelog života.
Nije bio bogat.
Ali ljudi iz sela govorili su da je Mustafa jedan od najbogatijih ljudi koje poznaju.
Ne zbog novca.
Nego zbog srca.
Njegova žena Fatima umrla je nekoliko godina ranije, pa je Mustafa ostao sam.
Najviše vremena provodio je sa svojim unukom Harisom.
Haris je imao dvanaest godina i živio je sa majkom u susjednom selu.
Otac mu je radio daleko od kuće i rijetko se vraćao.
Dječak je volio školu.
Posebno je volio matematiku i historiju.
Ali postojala je jedna stvar koja mu je nedostajala.
Knjige.
Školske knjige koje su mu bile potrebne bile su skupe.
Jednog dana Haris je došao kod djeda.
Sjeo je pored njega na klupu ispred kuće.
„Dedo.“
„Šta je, sine?“
„Učiteljica je rekla da trebam kupiti nekoliko knjiga.“
Mustafa je pogledao dječaka.
„Koliko koštaju?“
Haris je izvadio papir iz džepa.
Na njemu je bio spisak knjiga.
Mustafa je pročitao.
Zatim je presavio papir.
„Dobro.“
„Ali mama kaže da ćemo možda morati čekati do sljedećeg mjeseca.“
Mustafa je šutio.
Pogledao je prema toru.
Tamo je stajalo malo janje.
Bilo je bijelo, sa crnom mrljom na uhu.
Mustafa ga je dugo gledao.
Haris je primijetio.
„Dedo?“
„Ništa.“
Te noći Mustafa nije mnogo spavao.
Znao je da nema dovoljno novca.
Mogao je prodati nekoliko jaja.
Mogao je prodati drva.
Ali to ne bi bilo dovoljno.
Onda je pogledao prema janjetu.
Ujutro je odlučio.
„Haris.“
„Da?“
„Danas ideš sa mnom do pijace.“
Dječak se obradovao.
„Hoćemo li nešto kupiti?“
Mustafa se nasmijao.
„Nećemo kupiti.“
„Nego?“
„Prodati.“
Pokazao je na janje.
Haris je odmah shvatio.
„Ali, dedo, ne moraš.“
Mustafa mu je stavio ruku na rame.
„Nije to za mene.“
Uzeo je uže, zavezao janje i krenuo prema putu.
Pijaca je bila udaljena gotovo tri sata hoda.
Mustafa je imao stari bicikl, ali je put do pijace bio težak, a janje nije mogao voziti.
Zato je krenuo pješke.
Haris je nekoliko puta pitao:
„Dedo, jesi li umoran?“
„Nisam.“
Ali nakon sat vremena Mustafa je počeo sporije hodati.
Nakon dva sata već je često zastajao.
Ipak, nije se žalio.
Kada su stigli na pijacu, sunce je već bilo visoko.
Bilo je mnogo ljudi.
Trgovci su nudili povrće, voće, stoku i razne proizvode.
Mustafa je stao sa strane.
Nije želio prodati janje prvom čovjeku koji ponudi novac.
Čekao je.
Napokon je prišao čovjek iz obližnjeg sela.
Pregledao je janje.
„Koliko tražiš?“
Mustafa je rekao cijenu.
Čovjek je pokušao spustiti.
Mustafa nije pristao.
„Janje je zdravo.“
Nakon kratkog pregovora dogovorili su se.
Čovjek je pružio novac.
Mustafa ga je prebrojao.
Bilo je tačno dovoljno.
Ne samo za knjige.
Ostalo bi mu i malo novca.
Haris je pomislio da će sada kupiti nešto za sebe.
Ali Mustafa je samo stavio novac u unutrašnji džep kaputa.
„Idemo.“
„Nećemo ništa kupiti?“
„Ne.“
„Ali dedo, sigurno si gladan.“
Mustafa se nasmijao.
„Kod kuće ćemo jesti.“
Ponovo su krenuli.
Tri sata hoda nazad.
Haris je primijetio da djed hoda sporije nego ranije.
„Dedo, mogu nositi novac.“
Mustafa se nasmijao.
„Ne možeš.“
„Zašto?“
„Jer je tvoj.“
Haris nije razumio.
„Moj?“
„Da.“
Kada su stigli kući, Mustafa je izvadio novac.
Podijelio ga je na dva dijela.
Jedan je stavio u malu kutiju.
Drugi je pružio Harisu.
„Ovo je za knjige.“
Dječak je gledao novac.
„Ali, dedo…“
„Uzmi.“
„Prodao si janje zbog mene?“
Mustafa je sjeo.
„Nisam ga prodao zbog tebe.“
Haris ga je zbunjeno pogledao.
„Nego?“
„Prodao sam ga zbog onoga što ćeš jednog dana postati.“
Dječak je spustio pogled.
„A šta ako ne budem pametan?“
Mustafa se nasmijao.
„Pamet nije u tome da sve znaš. Pamet je u tome da želiš učiti.“
Haris je tada zaplakao.
Mustafa se pravio da ne vidi.
Samo je pogledao prema prozoru.
Narednog jutra Haris je otišao u grad i kupio knjige.
Kada je došao u školu, učiteljica je primijetila nove knjige.
„Odakle ti?“
Haris je odgovorio:
„Moj dedo.“
Učiteljica se nasmiješila.
„Onda ih dobro čuvaj.“
Haris je klimnuo.
„Hoću.“
Godine su prolazile.
Haris je bio sve bolji učenik.
Završio je osnovnu školu, zatim srednju.
Mustafa je svake godine govorio isto:
„Samo uči.“
Kada je Haris otišao na fakultet u Sarajevo, Mustafa mu je dao posljednji savjet.
„Nikada se nemoj stidjeti odakle si došao.“
Haris je zagrlio djeda.
„Nikada neću.“
Godinama kasnije, Haris je postao profesor.
Jednog dana vratio se u svoje selo.
Mustafa je tada već bio veoma star.
Sjedio je ispred kuće, ogrnut starim džemperom.
Haris je sjeo pored njega.
U rukama je držao veliku kutiju.
„Dedo.“
„Hm?“
„Sjećaš li se jednog janjeta?“
Mustafa se nasmijao.
„Sjećam se mnogo janjadi.“
„Jednog bijelog, sa crnom mrljom na uhu.“
Starac je nekoliko trenutaka šutio.
„Sjećam se.“
Haris je otvorio kutiju.
Unutra je bila knjiga.
Na prvoj stranici stajalo je njegovo ime.
I ispod njega:
„Za mog djeda Mustafu, koji je prije mnogo godina prešao šest sati puta da bih ja imao priliku učiti.“
Mustafa je dugo gledao u posvetu.
„Šta je ovo?“
„Moja prva knjiga.“
„Napisao si knjigu?“
„Jesam.“
Mustafa je odmahnuo glavom.
„A ja sam mislio da sam samo prodao jedno janje.“
Haris se nasmijao kroz suze.
„Za mene nisi prodao janje.“
„Nego?“
„Kupio si mi budućnost.“
Mustafa je spustio knjigu na koljena.
Nije rekao ništa.
Samo je gledao svog unuka.
Nakon nekoliko minuta tiho je upitao:
„Jesi li dobro učio?“
Haris se nasmijao.
„Jesam, dedo.“
„Onda je vrijedilo.“
Te večeri Haris je ostao u djedovoj kući.
Prije spavanja otvorio je staru šupu.
U jednom uglu nalazilo se nekoliko fotografija.
Među njima je bila i jedna na kojoj je Mustafa držao malo janje sa crnom mrljom na uhu.
Haris je fotografiju dugo gledao.
Tog dana shvatio je nešto što nikada neće zaboraviti.
Nekada najveća žrtva izgleda sasvim obično.
Starac ustane rano.
Uzme jedno janje.
Hoda tri sata do pijace.
Proda ga.
Hoda još tri sata kući.
I novac koji je mogao potrošiti na sebe pruži djetetu.
Bez velikih riječi.
Bez žaljenja.
Bez očekivanja da mu se ikada vrati.
Samo zato što vjeruje da znanje vrijedi više od svega što je tog dana mogao kupiti.
Mnogo godina kasnije, kada je Mustafa umro, Haris je na njegovom mezaru ostavio jednu stvar.
Ne novac.
Ne cvijeće.
Ostavio je knjigu.
Na njenoj prvoj stranici i dalje je stajala ista posveta.
„Za čovjeka koji je jednom prodao janje da bih ja mogao kupiti knjige.“
A ispod toga Haris je dopisao još jednu rečenicu:
„Dedo, ti si tog dana mislio da si prodao nešto što imaš. Ja danas znam da si mi dao nešto što niko nikada ne može prodati — priliku da postanem ono što jesam.“