U malom bosanskom selu Kovači, skrivenom između planina iznad Fojnice, živio je starac po imenu Izet Karić.
Imao je sedamdeset i osam godina i poznavao je planinu bolje nego iko drugi.
Od svoje desete godine išao je u šumu.
Znao je gdje izvire svaki potok.
Znao je gdje se lisica skriva tokom zime.
Znao je gdje vukovi prolaze kada padne snijeg.
Ali jedna stvar posebno ga je brinula.
Šakali.
Živjeli su iza planine, u kamenitoj dolini koju su mještani zvali Crvena dolina.
Godinama su se držali podalje od sela.
Sve dok jedne zime Izet nije primijetio nešto neobično.
Njihovi tragovi počeli su se pojavljivati sve bliže kućama.
Prvo na planinskom putu.
Zatim pored potoka.
A onda, jednog jutra, Izet je pronašao tragove iza svoje štale.
Odmah je otišao kod načelnika sela.
„Morate upozoriti ljude.“
Načelnik se nasmijao.
„Izet, šakali su tamo godinama.“
„Ali sada se spuštaju.“
„Zima je.“
„Nije samo zbog zime.“
„Šta onda?“
Izet je pogledao prema planini.
„Nešto ih tjera.“
Ljudi mu nisu vjerovali.
Ali Izet nije prestajao upozoravati.
„Ne puštajte djecu samu.“
„Zaključavajte štale.“
„Ne ostavljajte hranu napolju.“
„Ne idite prema Crvenoj dolini.“
Neki su ga slušali.
Drugi su govorili da starac samo plaši ljude.
Njegov unuk Haris bio je jedini koji mu je potpuno vjerovao.
Jedne večeri Haris je pitao:
„Dedo, jesi li ih stvarno vidio?“
Izet je dugo šutio.
„Jesam.“
„Koliko?“
„Nekada desetak.“
„I jesu li opasni?“
„Ako su gladni, svaka životinja može postati opasna.“
Haris je pogledao kroz prozor.
„Zašto onda niko drugi nije zabrinut?“
Izet je odgovorio:
„Zato što niko ne gleda planinu kao ja.“
Te noći dogodilo se nešto čudno.
Psi u selu počeli su lajati.
Jedan za drugim.
Kao da su čuli isti zvuk.
Haris je izašao pred kuću.
Na drugoj strani doline čuo se dug, visok urlik.
Zatim drugi.
Treći.
Izet je izašao za njim.
Pogledao je prema planini.
„U kuću.“
„Dedo…“
„Odmah.“
Haris nikada nije čuo takav glas.
Ušao je.
Izet je zaključao vrata.
Sljedećeg jutra u selu je nedostajalo šest kokoši.
Jedna ovca bila je mrtva.
A na snijegu su se vidjeli tragovi.
Desetine tragova.
Šakali su se spustili.
Izet je samo rekao:
„Počelo je.“
Te noći niko nije spavao.
Ljudi su zatvorili staje.
Djeca nisu izlazila.
Ali oko ponoći začulo se nešto mnogo gore.
Vrata stare štale na kraju sela počela su udarati.
Bum.
Bum.
Bum.
Haris je pogledao djeda.
„Jesu li šakali?“
Izet je uzeo pušku.
„Ne.“
„Kako znaš?“
„Šakali ne udaraju vrata.“
Izašao je.
Haris ga je pratio.
Na snijegu su vidjeli tragove šakala.
Ali vodili su prema štali.
Izet je podigao lampu.
Vrata su bila otvorena.
Unutra nije bilo životinja.
Samo stari drveni sanduk.
Haris ga je pokazao.
„Šta je ovo?“
Izet se ukočio.
„Ne diraj.“
„Zašto?“
„Jer nije trebalo da bude ovdje.“
U tom trenutku iz daljine se začuo urlik.
Ali ovaj put nije zvučao kao šakal.
Bio je dublji.
Duži.
Izet je pogledao prema planini.
„Moramo otići.“
„Gdje?“
„U moju kuću.“
Kada su stigli, Izet je izvadio staru mapu.
Na njoj je bila nacrtana Crvena dolina.
Haris je primijetio crveni krug.
„Šta je to?“
Izet nije odgovorio.
„Dedo.“
Starac je konačno rekao:
„Mjesto gdje sam ih prvi put vidio.“
„Šakale?“
„Ne.“
Haris je pogledao djeda.
„Šta si onda vidio?“
Izet je sjeo.
„Prije četrdeset godina, kada sam imao trideset i osam godina, otišao sam u Crvenu dolinu.“
„Zašto?“
„Tražio sam nestalu stoku.“
„I?“
„Pronašao sam šakale.“
„To si mi već rekao.“
Izet je odmahnuo glavom.
„Pronašao sam i nešto drugo.“
Iz stare ladice izvadio je fotografiju.
Na njoj je bila planina.
U daljini se vidjela kamena kuća.
Ali iza kuće stajala je grupa ljudi.
Haris je pogledao.
„Ko su oni?“
„Ljudi koje selo nikada nije upoznalo.“
„Kakvi ljudi?“
Izet je tiho rekao:
„Ljudi koji su tamo živjeli.“
Haris je zanijemio.
„U planini?“
„Da.“
„Zašto?“
„Zato što su se skrivali.“
„Od koga?“
Izet nije odgovorio.
Umjesto toga rekao je:
„Prije četrdeset godina pronašao sam tragove koji su vodili do te kuće. Nisam smio prići.“
„A sada?“
„Sada se neko ponovo vratio.“
Haris je pogledao prema prozoru.
„Misliš da šakali nisu razlog zbog kojeg su se spustili?“
Izet je odmahnuo glavom.
„Ne.“
„Neko ih tjera.“
Te noći cijelo selo je čulo buku.
Šakali su se pojavili oko kuća.
Ali nisu napadali ljude.
Samo su kružili.
Kao da nešto traže.
Izet je primijetio da svi gledaju prema istoj kući.
Kući porodice Bećirović.
Tamo je živio čovjek po imenu Mirsad.
Izet je otišao do njega.
„Šta si donio iz planine?“
Mirsad se ukočio.
„Ništa.“
„Ne laži.“
„Nisam ništa uzeo.“
Izet je pogledao njegove ruke.
Na jednoj je bila ogrebotina.
„Gdje si bio jučer?“
Mirsad je šutio.
Haris je tada primijetio nešto iza vrata.
Mali metalni predmet.
Podigao ga je.
Bio je to stari ključ.
Na njemu je bio isti znak kao na Izetovoj mapi.
Mirsad je problijedio.
„Daj mi to.“
Izet je uzeo ključ.
„Odakle ti?“
„Našao sam ga.“
„Gdje?“
Mirsad je konačno priznao:
„U Crvenoj dolini.“
Izet je zatvorio oči.
„Šta si otvorio?“
Mirsad nije odgovorio.
Te noći šakali su prestali zavijati.
Nastala je potpuna tišina.
A onda su svi čuli zvono.
Jedanput.
Dvaput.
Triput.
Zvuk je dolazio iz planine.
Izet je rekao:
„Oni nisu došli zbog hrane.“
„Zbog čega onda?“
„Zbog onoga što je otvoreno.“
Ujutro je grupa muškaraca krenula prema Crvenoj dolini.
Izet je išao prvi.
Haris za njim.
Mirsad je nosio ključ.
Nakon dva sata stigli su do stare kamene kuće sa fotografije.
Vrata su bila otvorena.
Unutra je bilo prazno.
Ali na podu su pronašli stare predmete.
Odjeću.
Hranu.
Dječije igračke.
I desetine starih fotografija.
Na jednoj je Izet prepoznao svog mlađeg brata Jusufa.
Haris je pogledao djeda.
„To je tvoj brat?“
Izet je klimnuo.
„Umro je.“
„Kada?“
„Prije četrdeset godina.“
Mirsad je pogledao fotografiju.
„Nije umro.“
Izet se okrenuo.
„Šta?“
Mirsad je pokazao prema drugoj slici.
Na njoj je Jusuf stajao ispred iste kuće.
Fotografija je bila novija.
Mnogo novija.
Izet je problijedio.
„To nije moguće.“
Tada su iz susjedne prostorije čuli korake.
Svi su se okrenuli.
Na vratima je stajao čovjek.
Star.
Mršav.
Sa dugom bradom.
Izet je ispustio lampu.
„Jusufe…“
Čovjek je rekao:
„Brate.“
Haris nije mogao vjerovati.
Izet je prišao.
„Četrdeset godina.“
Jusuf je klimnuo.
„Znao sam da ćeš jednog dana doći.“
„Zašto si nestao?“
„Nisam nestao.“
„Gdje si bio?“
Jusuf je pogledao prema planini.
„Čuvao sam nešto.“
„Šta?“
„Istinu.“
Tada je objasnio.
Prije četrdeset godina otkrio je da grupa ljudi koristi Crvenu dolinu za krijumčarenje.
Kada ih je pokušao prijaviti, zaprijetili su njegovoj porodici.
Zato je nestao.
Živio je u planini.
A šakali su se oko njegove kuće okupljali jer ih je hranio tokom zime.
Ali posljednjih mjeseci pojavili su se drugi ljudi.
Kopali su po planini.
Tražili su staru skrivenu kutiju.
Zato su šakali počeli silaziti prema selu.
Bježali su od ljudi.
A ono što su seljani smatrali napadom zapravo je bilo upozorenje.
Jusuf je pokazao prema šumi.
„Oni nisu došli da nas napadnu.“
„Zašto su onda došli u selo?“
„Jer su ljudi došli u njihovu dolinu.“
Izet je tada shvatio.
Četrdeset godina upozoravao je selo da se čuva šakala.
Ali nikada nije shvatio da se zapravo trebalo čuvati ljudi koji su se skrivali iza njih.
Nekoliko dana kasnije policija je pronašla napušteno skladište u planini.
Pronađeni su stari dokumenti koji su potvrdili Jusufovu priču.
Mirsad je predao ključ.
A šakali su se, nakon što su ljudi napustili planinu, polako vratili u Crvenu dolinu.
Od tog dana više nijedan mještanin nije govorio:
„Djed je pogriješio.“
Jer Izet je bio u pravu.
Samo ne na način na koji su svi mislili.
Godinama je govorio:
„Jednog dana šakali će sići u selo.“
I tog dana su zaista sišli.
Ali tek kada su ih ljudi natjerali iz njihovog doma.
A najveća tajna bila je mnogo strašnija:
Iza planine nisu živjeli samo šakali. Tamo je četrdeset godina živio čovjek kojeg je cijelo selo oplakivalo kao mrtvog.
Od tada je Izet svake zime odlazio na vrh planine.
Gledao bi prema Crvenoj dolini.
Ako bi začuo šakale, samo bi se nasmiješio.
Jer sada je znao šta njihov urlik znači.
Nije uvijek značio opasnost.
Ponekad je značio:
„Neko je ponovo prešao granicu.“