U jednom malom bosanskom selu, okruženom zelenim brdima, starim kućama i uskim seoskim putevima, živjela je siromašna starica po imenu Zehra. Imala je oko sedamdeset pet godina i živjela je sama u maloj drvenoj kući na kraju sela.
Zehra nije imala mnogo. U kući je imala samo nekoliko komada namještaja, stari šporet i mali vrt iza kuće. Svakog jutra ustajala je rano, skupljala drva i pokušavala pronaći dovoljno hrane za taj dan.
Jedino društvo bila joj je jedna neobična koza.
Zvala se Bela.
Zehra ju je dobila sasvim slučajno. Jednog hladnog jutra pronašla ju je malu i promrzlu pored starog seoskog puta. Nije znala odakle je došla, ali ju je uzela sa sobom i brinula o njoj.
Nekoliko mjeseci kasnije Zehra je primijetila nešto veoma čudno.
Jednog jutra u kući nije imala ništa za doručak. Otvorila je praznu policu i tiho rekla:
„Eh, kada bih barem imala malo hljeba.“
Bela je stajala pored vrata i gledala je.
Zehra je izašla iz kuće da donese drva.
Kada se vratila, na stolu je stajao svjež hljeb.
Zehra je ostala potpuno zbunjena.
Pogledala je oko sebe.
Vrata su bila zaključana.
Niko nije bio u kući.
Nije mogla razumjeti odakle se hljeb pojavio.
Sutradan se dogodilo nešto još čudnije.
Zehra je pogledala u praznu posudu i rekla:
„Bela, kako bih voljela imati malo mlijeka.“
Koza je nekoliko trenutaka gledala u nju.
Zehra je zatim otišla do bunara.
Kada se vratila, pored vrata je stajala puna posuda svježeg mlijeka.
Tada je Zehra počela sumnjati da njena koza nije obična.
Narednog dana odlučila je napraviti mali test.
Pogledala je Belu i rekla:
„Voljela bih imati jednu crvenu jabuku.“
Nije očekivala ništa.
Ali nekoliko trenutaka kasnije, ispred kuće je ugledala jednu prekrasnu crvenu jabuku.
Zehra ju je uzela u ruke i dugo gledala.
Od tog dana počela je pažljivo posmatrati svoju kozu.
Kada bi nešto poželjela, dovoljno je bilo da to izgovori.
Ako bi rekla da želi brašno, pronašla bi brašno.
Ako bi rekla da želi drva, ubrzo bi se ispred kuće pojavila suha drva.
Ako bi rekla da želi povrće, u vrtu bi se pojavilo svježe povrće.
Zehra je konačno shvatila da Bela ima neobičnu moć.
Ali Zehra nije postala pohlepna.
Uzimala je samo ono što joj je zaista trebalo.
Jednog dana došao joj je komšija Amar.
Primijetio je da Zehra odjednom ima više hrane nego ranije.
„Zehra, kako uspijevaš sama živjeti?“ upitao je.
Zehra se nasmiješila i rekla:
„Imam dobru kozu.“
Amar se nasmijao, misleći da se šali.
Ali ubrzo su i drugi ljudi u selu počeli primjećivati da Zehra više nikada nije gladna.
Jednog dana Zehra je pomislila da bi mogla pomoći siromašnim ljudima iz sela.
Pozvala je nekoliko porodica i počela im davati hranu.
Bela je svaki put donosila upravo ono što je Zehra tražila.
Ako bi neka porodica trebala brašno, Zehra bi ga dobila.
Ako je nekome trebalo ulje, pojavilo bi se ulje.
Ako je nekom djetetu trebalo mlijeko, Bela bi pomogla i tada.
Selo je počelo govoriti o čudnoj kozi.
Vijest je jednog dana stigla i do bogatog trgovca po imenu Vedad.
Vedad je bio poznat po tome što je uvijek želio imati više.
Kada je čuo da Zehrina koza može donijeti sve što ona poželi, odmah je otišao do njene kuće.
„Zehra“, rekao je, „prodaj mi kozu.“
Zehra je odmahnula glavom.
„Ne mogu.“
Vedad joj je ponudio mnogo novca.
Zehra je ponovo odbila.
„Bela nije stvar koju mogu prodati.“
Vedad je otišao ljut.
Te noći pokušao je ukrasti kozu.
Ali čim je otvorio vrata štale, Bela je pobjegla kroz drugi izlaz.
Vedad ju je pokušao uhvatiti, ali koza je nestala među kućama.
Ujutro se vratila kod Zehre.
Od tog dana Zehra je još više čuvala svoju kozu.
Ali pitanje je i dalje ostalo.
Odakle je Bela imala tu neobičnu moć?
Jednog dana Zehra je odlučila pitati najstarijeg čovjeka u selu, Mustafu.
Mustafa je dugo šutio kada je čuo priču.
Onda je rekao:
„Tvoja koza možda nije slučajno došla kod tebe.“
Zehra ga je iznenađeno pogledala.
Mustafa joj je ispričao da je prije mnogo godina u njihovom kraju živio jedan stari čovjek koji je imao neobičnu bijelu kozu.
Prema staroj priči, ta koza je uvijek pomagala ljudima koji nisu imali dovoljno hrane.
Ali jednog dana čovjek je nestao, a koza je otišla u šumu.
Niko je više nije vidio.
Zehra je odmah pomislila na Belu.
„Kako je izgledala ta koza?“ upitala je.
Mustafa je rekao da je imala malu crnu mrlju iznad lijevog oka.
Zehra je zanijemila.
Bela je imala upravo takvu mrlju.
Tada je shvatila da možda postoji veza između stare priče i njene koze.
Nekoliko dana kasnije Zehra je otišla do mjesta gdje je nekada živio taj čovjek.
Tamo je pronašla nekoliko starih kamenova i ostatke male kuće.
Među njima je pronašla drvenu kutiju.
U kutiji je bila stara fotografija.
Na fotografiji je bio nepoznati čovjek koji je držao malu kozu.
Bila je to Bela.
Na poleđini fotografije pisalo je:
„Ona će uvijek pronaći onoga kome je potrebna.“
Zehra je dugo gledala fotografiju.
Tada je shvatila nešto važno.
Bela nije bila stvorena da donese bogatstvo.
Njena moć nije služila pohlepnim ljudima.
Bela je pomagala samo kada je želja dolazila iz iskrene potrebe.
Zehra je zato nastavila živjeti skromno.
Nije tražila zlato.
Nije tražila novac.
Nije tražila veliku kuću.
Tražila je samo ono što joj je bilo potrebno i ono što je mogla podijeliti sa drugima.
Godine su prolazile, a ljudi iz sela nikada nisu zaboravili staricu i njenu čarobnu kozu.
Kada bi neko pitao Zehru odakle joj sve što ima, ona bi samo pogledala Belu i nasmiješila se.
Jer Zehra je znala da prava čarolija nije bila u tome što je koza mogla donijeti bilo šta.
Prava čarolija bila je u tome što je jedna siromašna starica imala dovoljno dobrote da svoju sreću uvijek podijeli s drugima.
A Bela?
Ona je i dalje svako jutro stajala pored Zehrine kuće, tiho je gledala i čekala da čuje jednu malu želju.