U malom selu između Gradačca i Srebrenika živio je sedamdesetdvogodišnji Salih Osmanović, čovjek kojeg su mještani gotovo uvijek viđali s motikom preko ramena ili u starim gumenim čizmama prekrivenim zemljom. Imao je samo malu kuću i nešto manje od dva dunuma vlastite zemlje, ali je skoro dvadeset godina radio na njivama drugih ljudi.
U proljeće bi sijao kukuruz i krompir, ljeti brao voće, u jesen kopao i skupljao drva, a zimi prihvatao svaki posao koji bi mu neko ponudio. Ljudi su govorili da Salih ne zna stati. „Čovječe, imaš skoro sedamdeset. Šta će ti još toliko rada?“ pitao bi ga komšija Meho. Salih bi se nasmijao i odgovorio:
„Dok ruke mogu, neka rade.“ Ono što gotovo niko nije znao bilo je da Salih većinu tog novca nije trošio na sebe. Njegov jedini sin Faris živio je u Tuzli i vjerovao da otac ima malu ušteđevinu i sasvim dovoljno za sebe. Salih se potrudio da sin nikada ne sazna koliko je ta slika bila daleko od istine.
Faris je imao tridesetdevet godina, suprugu Lejlu i dvije kćerke. Radio je kao mašinski inženjer u privatnoj firmi. Živio je pristojno, ali njegov put do tog života nije bio jednostavan. Majka Nura umrla je kada je imao četrnaest godina.
Nakon njene smrti Salih je ostao sam sa sinom koji je bio odličan učenik i stalno govorio da želi studirati. Već tada su imali malo zemlje, staru kuću i gotovo nikakvu ušteđevinu. Kada je Faris završio srednju školu i bio primljen na fakultet, rekao je ocu da će odustati i pronaći posao.
Salih se naljutio kao rijetko kada. „Tvoja majka i ja smo te slali u školu da jednog dana biraš šta ćeš raditi. Ne da te siromaštvo izabere umjesto tebe.“ Faris je pitao odakle će plaćati stan, hranu, knjige i autobus. Salih je mirno odgovorio: „Imam ja.“ To je bila prva velika laž koju je rekao sinu. Nije imao.
Već sljedeće sedmice Salih je otišao kod vlasnika velikog voćnjaka i pitao treba li mu radnik. Počeo je ustajati u četiri i trideset kako bi prvo završio posao na vlastitoj zemlji, a zatim cijeli dan radio tuđu. Kada bi Faris zvao iz Tuzle, otac bi uvijek govorio da je dobro.
Novac bi slao početkom mjeseca, bez kašnjenja. „Nemoj štedjeti na hrani“, ponavljao bi. Ako bi Faris rekao da mu trebaju stručne knjige, novac bi stigao. Kada mu se pokvario računar, Salih je za nekoliko dana poslao dovoljno za polovan laptop. Faris je bio zahvalan, ali nije postavljao mnogo pitanja.
Mislio je da otac prodaje dio uroda, možda koristi ušteđevinu koju su roditelji ranije napravili. Nije znao da je Salih tog ljeta radio od izlaska do zalaska sunca kod trojice različitih domaćina. Nije znao ni da je jedne jeseni prodao kosilicu kako bi platio sinovu stanarinu.
Nakon fakulteta Faris se zaposlio i konačno rekao ocu da više ne šalje novac. „Sad je moj red.“ Počeo je svakog mjeseca nuditi Saliha da mu nešto uplati, ali otac je odbijao. „Imam dovoljno.“ Faris bi mu kupio cipele, jaknu ili novi telefon, a Salih bi se ljutio da bespotrebno troši.
Kada se Faris oženio, otac mu je dao kovertu sa 5.000 maraka. „Babo, odakle ti ovo?“ pitao je. „Štedio.“ Faris nije znao da je Salih prethodne dvije godine gotovo svaku subotu i nedjelju radio dodatno. Nije znao ni da je nekoliko mjeseci prije svadbe pao s prikolice i povrijedio rame, ali je nakon deset dana ponovo otišao u voćnjak jer još nije skupio iznos koji je sebi zacrtao.
Godine su prolazile, a Salih je nastavio raditi. To je Farisu bilo najčudnije. „Babo, nema više potrebe. Ja radim. Dođi kod nas u Tuzlu.“ „A šta ću tamo?“ „Odmori.“ Salih bi se nasmijao. „Od čega? Od života?“ Faris je ponekad mislio da otac jednostavno ne zna drugačije. Kada bi došao vikendom, često bi ga zatekao na tuđoj njivi. To ga je čak nerviralo.
„Ljudi će misliti da ti ja ne pomažem.“ Salih bi ga pogledao i rekao: „Neka ljudi misle šta hoće.“ Jednom su se zbog toga ozbiljno posvađali. Faris mu je rekao da je tvrdoglav i da nema smisla u sedamdesetoj godini raditi za dnevnicu. Salih je samo odgovorio: „Možda ti jednog dana bude imalo smisla.“ Faris nije pitao šta to znači.
Salih je umro jednog oktobarskog jutra. Nije bilo dramatične nesreće. Ustao je rano, skuhao kafu, nahranio kokoši i sjeo na klupu ispred kuće. Komšija Meho pronašao ga je nekoliko sati kasnije. Srce mu je jednostavno stalo. Faris je stigao iz Tuzle prije podne. Kada je ušao u očevu kuću i ugledao njegovu jaknu na vješalici, gumene čizme pored vrata i napola popijenu kafu na stolu, prvi put je shvatio koliko je bio uvjeren da će otac uvijek biti tu.
Narednih dana kuća je bila puna ljudi. Dolazili su rođaci, komšije, ali i ljudi koje Faris gotovo nije poznavao. Jedan čovjek iz susjednog sela rekao je: „Tvoj otac je kod mene radio petnaest godina.“ Drugi je dodao: „Kod mene je brao šljive svakog augusta.“ Treći je rekao da mu je Salih godinama pomagao oko kukuruza. Faris je počeo shvatati da očev rad na tuđim njivama nije bio povremena navika. Bio je gotovo drugi život.
Sedmicu nakon sahrane Faris je počeo sređivati kuću. U spavaćoj sobi pronašao je staru drvenu ladicu zaključanu malim katancem. Ključ je bio među očevim dokumentima. Očekivao je zemljišne papire ili nešto novca. Unutra je pronašao desetak školskih svjedočanstava, svoje studentske fotografije, stare autobuske karte i nekoliko debelih sveski. Na prvoj je pisalo: „Faris – fakultet“.
Otvorio ju je. Salih je godinama vodio preciznu evidenciju svake dnevnice. „3. april – Hasanova njiva, oranje, 40 KM.“ „7. april – kod Ibre, ograda, 35 KM.“ „12. maj – sadnja krompira, 45 KM.“ Pored svakog iznosa pisalo je gdje je novac otišao: „Faris – stanarina“, „Faris – knjige“, „autobus“, „ispit“, „hrana“.
Faris je sjeo na očev krevet i nastavio listati. Godina za godinom. Stotine dana rada. U jednoj svesci pronašao je zapis iz zime kada mu je trebao laptop: „Računar 780 KM. Imam 460. Dogovorio cijepanje drva kod Hamze i čišćenje štale kod Avde.“ Nekoliko stranica kasnije stajalo je: „Poslano 800.
Ne govoriti Farisu da sam prodao kosilicu. Treba mu računar više nego meni kosilica.“ Faris je spustio svesku. Sjetio se koliko je tada bio nezadovoljan jer laptop nije bio nov. Sjetio se razgovora u kojem je ocu rekao: „Svi na fakultetu imaju bolje.“ Salih mu je samo odgovorio: „Kad počneš zarađivati, kupit ćeš kakav želiš.“
U drugoj svesci nalazila se evidencija iz godine Farisove svadbe. Tek tada je saznao odakle je došlo 5.000 maraka. Salih je dvije godine odvajao skoro svaku dodatnu dnevnicu. Na jednoj stranici pisalo je:
„Rame boli. Doktor kaže odmoriti dvije sedmice.“ Ispod, samo četiri dana kasnije: „Kod Muje – berba jabuka, 50 KM.“ Farisu su počele drhtati ruke. Na posljednjoj stranici te godine otac je napisao: „Skupljeno 5.120. Farisu 5.000. Ostalo 120 za drva.“ Čovjek kojeg je sin ponekad optuživao da radi zato što ne zna uživati u životu ostavio je sebi 120 maraka.
Ali najveće iznenađenje nalazilo se u posljednjoj svesci. Salih je nastavio zapisivati i nakon što je Faris završio fakultet, oženio se i više nije trebao pomoć. Međutim, novac više nije odlazio sinu. Pored iznosa su se pojavila druga imena. „Kenan – školska ekskurzija, 80 KM.“
„Merima – knjige za srednju školu, 140 KM.“ „Adis – autobuska karta za praksu, 60 KM.“ „Lejla H. – dom, prva rata, 300 KM.“ Faris nije poznavao većinu tih ljudi. Na kraju sveske pronašao je rečenicu: „Faris više ne treba mene za školu. Ali u selu uvijek ima nečije dijete koje treba ono što je nekada trebalo njemu.“
Faris je otišao kod komšije Mehe sa sveskom u ruci. „Jesi li znao za ovo?“ Meho je dugo šutio. „Za dio.“ „Zašto mi niko nije rekao?“ „Tvoj otac nije dao.“ Faris je ljutito spustio svesku na sto. „Dvadeset godina je radio kao da nema sina koji može pomoći!“ Meho ga je pogledao. „Nije radio zato što ti nisi pomagao.“ „Pa zašto onda?“
„Zato što je znao kako izgleda kada otac nema dovoljno, a dijete ima sposobnost.“ Meho mu je tada ispričao nešto što Faris nikada nije znao. Kada je bio student druge godine, Salih je dobio ponudu da proda pola svoje zemlje jednom lokalnom čovjeku. Novac bi mu omogućio da nekoliko godina ne radi tuđe njive. Odbio je. „Zemlja će ostati Farisu“, rekao je. „Moje noge još mogu zaraditi njegovu školu.“
Narednih dana Faris je pronašao djecu čija su imena bila u svesci. Kenan je sada radio kao automehaničar. Merima je studirala farmaciju u Sarajevu. Adis je završio zanat i zaposlio se. Neki od njih nisu ni znali da je novac dolazio od Saliha.
Mislili su da im je škola oprostila troškove ili da je neko lokalno udruženje pomoglo. Merimina majka znala je istinu. „Tvoj otac mi je dao 300 maraka kada nisam imala za njen dom“, rekla je. „Tražila sam broj računa da vratim. Rekao je da vratim tako što ću pomoći nekom drugom djetetu ako ikada budem mogla.“
Tada je Faris konačno razumio zašto otac nikada nije prestao raditi. Prvih godina radio je da njegovom sinu ništa ne nedostaje. Kasnije je nastavio jer je otkrio da nekoliko dana njegovog teškog rada nekome može značiti mjesec škole, knjige, kartu ili priliku da ne odustane. Nije imao fondaciju, kancelariju niti mnogo novca. Imao je motiku, dvije zdrave ruke i tvrdoglavo uvjerenje da siromaštvo ne smije odlučiti koliko daleko dijete može stići.
Na prvu godišnjicu očeve smrti Faris je okupio nekoliko ljudi u staroj seoskoj školi. Nije želio praviti spomenik niti veliku ceremoniju. Donio je Salihove sveske i rekao da želi nastaviti ono što je otac radio, ali na način koji neće zavisiti od jednog starog čovjeka i njegovih leđa.
Zajedno s nekoliko lokalnih privrednika i bivših učenika kojima je Salih pomagao osnovali su mali stipendijski fond za djecu iz okolnih sela. Nisu ga nazvali po Farisu niti po nekoj firmi. Nazvali su ga jednostavno „Salihova dnevnica“. Pravilo je bilo neobično: ljudi nisu morali donirati velike iznose. Mogli su dati vrijednost jednog sata ili jednog dana svog rada.
Prvi je došao Meho i stavio 50 maraka na sto. „Jedna dnevnica“, rekao je. Za njim je Kenan dao novac koji je zaradio popravljajući automobil. Merima, još uvijek studentica, nije imala mnogo pa je donijela 20 maraka. „Ovo su dva sata mog studentskog posla.“ Faris je gledao kako se kutija polako puni i sjetio se očevih sveski: 35 maraka, 40, 50, pa opet 30. Nikada veliki iznosi. Samo dan za danom, dvadeset godina.
Nekoliko mjeseci kasnije prvu stipendiju dobio je sedamnaestogodišnji dječak čija je majka sama odgajala troje djece. Kada mu je Faris predao potvrdu, dječak je rekao: „Jednog dana ću ovo vratiti.“ Faris se nasmiješio jer je prvi put potpuno razumio očev odgovor. „Ne moraš nama. Ako jednog dana možeš, pomozi sljedećem.“
Faris je dugo vjerovao da mu je otac dao normalno djetinjstvo uprkos tome što su bili siromašni. Tek nakon njegove smrti shvatio je koliko je to „normalno“ bilo skupo. Svaka knjiga koju je otvorio značila je nečiji red krompira koji je Salih okopao. Svaka plaćena stanarina bila je nekoliko dana provedenih pod tuđim suncem. Laptop, autobuske karte, svadbeni poklon — iza svega su stajale ruke čovjeka koji je sinu uporno govorio da „ima dovoljno“, čak i kada nije imao gotovo ništa.
Najviše je Farisa boljelo što mu nikada nije stigao reći da sada zna istinu. Ali možda Salih nije ni želio zahvalnost. Njegove sveske nisu bile račun koji je ostavio sinu da ga nakon smrti plati. Bile su dokaz jedne jednostavne odluke koju je donosio svakog jutra kada bi uzeo motiku i krenuo prema tuđoj njivi: ako on može podnijeti još jedan težak dan, njegovo dijete možda neće morati živjeti isti život.
A kada njegovo dijete više nije trebalo tu žrtvu, Salih nije prestao.
Samo je pronašao drugo dijete.
KRAJ