U malom bosanskom gradu, gde su se ljudi godinama poznavali po imenu, nalazila se stara gradska apoteka u kojoj su se svakog jutra stvarali dugi redovi. Među zaposlenima je bila i farmaceutkinja Sanela, žena poznata po stručnosti, ali i oštrom jeziku kada bi bila pod stresom.
Tog hladnog zimskog jutra čekaonica je bila prepuna. Ljudi su nervozno uzdisali, neko je gledao na sat, neko gunđao zbog čekanja, a telefoni su neprestano zvonili. Upravo tada na vrata je ušla starija žena u iznošenom kaputu. Zvala se Zorka. Imala je sedamdeset šest godina, živela je sama i jedina primanja bila su joj skromna penzija koja jedva da je pokrivala račune i hranu.
Zorka je polako prišla pultu i iz džepa izvadila uredno presavijen recept. Glas joj je bio tih dok je zamolila za lekove za srce i visok pritisak. Sanela je unela podatke u računar, uzela kutije sa police i saopštila cenu. Starica je otvorila stari novčanik, pažljivo prebrojala novčanice i sitan novac, a zatim zastala.
Nedostajalo joj je samo nekoliko konvertibilnih maraka. Pocrvenela je od stida i tiho rekla da će uzeti samo jedan lek, a po drugi će se vratiti kada primi penziju. Nekoliko ljudi iz reda počelo je negodovati da požuri, dok je jedan mlađi muškarac glasno prokomentarisao da ljudi dolaze u apoteku bez dovoljno novca i svima oduzimaju vreme.
Sanela je tog trenutka izgubila strpljenje. Umesto da mirno objasni situaciju, pred svima je rekla: „Gospođo, ovo nije humanitarna ustanova. Ili platite lekove ili oslobodite red.“ U apoteci je nastala neprijatna tišina. Zorka je oborila pogled, vratila jednu kutiju na pult i promrmljala da joj je žao što je zadržala druge. Polako je skupila svoj novčanik i recept, a zatim izašla napolje pokušavajući da sakrije suze. Nekoliko ljudi u redu spustilo je pogled, osećajući nelagodu, ali niko nije progovorio.
Tek kada su se vrata zatvorila, mlada pripravnica Lejla tiho je prišla prozoru i videla Zorku kako na klupi ispred apoteke nekoliko minuta pokušava da dođe do daha. Želela je da potrči za njom i plati razliku, ali starice više nije bilo. Taj prizor joj nije izlazio iz glave danima. Ni Sanela nije mogla da ga zaboravi, iako to nikome nije priznala. Svaki put kada bi pogledala prema vratima, očekivala je da će se Zorka ponovo pojaviti, ali prolazili su dani i nje nije bilo.
Petog dana, tačno pred zatvaranje apoteke, vrata su se ponovo otvorila. Ušla je ista ona starica u istom starom kaputu. Ovoga puta hodala je uspravnije nego ranije. U rukama nije držala recept niti novčanik. Nosila je veliku, pažljivo zatvorenu drvenu kutiju. Svi koji su se tada zatekli u apoteci radoznalo su pogledali prema njoj. Sanela je osetila knedlu u grlu, uverena da je žena došla da se požali ili da joj vrati uvrede koje je doživela.
Zorka je polako prišla pultu.
Spustila drvenu kutiju ispred Sanele.
Nasmešila se.
I rekla samo jednu rečenicu:
„Došla sam da vratim dug…
Ali ne onaj koji vi mislite.“
Sanela je zbunjeno pogledala kutiju.
Kada ju je otvorila…
Ostala je potpuno bez reči.
Sanela je polako podigla poklopac drvene kutije. Očekivala je da će unutra pronaći novac ili možda domaće kolače, ali umesto toga ugledala je pažljivo složene požutele koverte, nekoliko starih fotografija i debelu kožnu svesku. Na samom vrhu nalazilo se jedno pismo sa njenim imenom. Ruke su joj zadrhtale dok ga je otvarala. U apoteci je zavladala potpuna tišina. Čak su i mušterije koje su čekale u redu zaboravile zašto su došle.
„Draga gospođice,“ pisalo je urednim rukopisom, „pre nekoliko dana izašla sam odavde postiđena jer nisam imala dovoljno novca za svoje lekove. Nisam došla da vas okrivim. Došla sam da vam ispričam zašto sam se danas vratila. Kada sam stigla kući, otvorila sam ovu kutiju koju nisam dirala više od trideset godina. U njoj se nalazi ceo moj život.“ Sanela je podigla pogled prema Zorki, ali starica je samo tiho klimnula glavom, dajući joj znak da nastavi da čita.
Ispod pisma nalazila se izbledela fotografija mlade žene u belom mantilu. Bila je to Zorka pre više od četrdeset godina. Na poleđini fotografije pisalo je: „Glavna farmaceutkinja Gradske apoteke, 1984.“ Sanela je iznenađeno pogledala staricu. „Vi ste bili farmaceut?“ upitala je gotovo šapatom.
Zorka se blago nasmešila. „Četrdeset dve godine. U ovoj istoj apoteci. Iza ovog istog pulta na kojem sada stojiš.“ U sali se začulo tiho uzdahnuće. Niko od prisutnih nije mogao da poveruje da je žena koju su pre nekoliko dana ponizili upravo ovde provela gotovo ceo svoj radni vek.
Sanela je nastavila da pregledava sadržaj kutije. Unutra su bile desetine zahvalnica ljudi kojima je Zorka godinama anonimno kupovala lekove, pisma roditelja čijoj je deci nabavljala skupe terapije i fotografije sa humanitarnih akcija. U kožnoj svesci vodila je uredne beleške. Na svakoj stranici bilo je zapisano ime osobe kojoj je pomogla, datum i kratka napomena.
„Mladoj majci platila antibiotike. Rekla sam da ih je pokrilo osiguranje.“ Na sledećoj strani: „Penzioneru kupila insulin. Zamolila koleginicu da ne kaže ko je platio.“ Zatim: „Studentkinji dala poslednju kutiju leka bez doplate. Plakala je od sreće.“ Sanela je osećala kako joj oči postaju pune suza.
Zorka je tada tiho progovorila. „Znaš, dete, i ja sam nekada govorila da je posao posao. Onda mi je jednog dana jedna žena umrla jer nije mogla kupiti terapiju na vreme. Od tog trenutka obećala sam sebi da nijedan čovek neće otići iz moje smene misleći da vredi manje zato što nema novca.“ Pogledala je prema polici sa lekovima i nastavila: „Nisam uvek mogla pomoći svima. Ali sam uvek mogla sačuvati njihovo dostojanstvo.“
Sanela više nije mogla da zadrži suze. Prišla je Zorki, uhvatila je za ruke i kroz plač izgovorila: „Oprostite mi. Nisam vas povredila samo kao mušteriju. Povredila sam ženu koja je ceo život radila posao kojem sam tek počela da učim.“ Zorka joj je nežno stisnula ruku i nasmešila se. „Da sam došla samo zbog izvinjenja, ova kutija bi ostala kod kuće. Donela sam je zato što odlazim u dom za stare i nemam kome da je ostavim. Želim da je sačuva neko ko će iz nje nešto naučiti.“
Na samom dnu kutije nalazila se mala platnena kesa. U njoj nije bilo nakita ni novca, već nekoliko starih novčanica i ceduljica na kojima je pisalo: „Fond za lekove onima koji ne mogu da plate.“ Zorka je objasnila da je godinama odvajala deo svoje plate za ljude kojima je pomoć bila potrebna. Poslednja ceduljica nosila je datum od pre samo nedelju dana. „Ako jednog dana više ne budem mogla pomoći, neka ovo nastavi neko drugi.“
Te večeri Sanela nije otišla kući odmah posle smene. Ostala je u apoteci dugo nakon zatvaranja, čitajući Zorkine beleške jednu po jednu. Sutradan je predložila vlasniku da osnuju mali fond iz kojeg će anonimno pomagati pacijentima koji nemaju dovoljno novca za terapiju. Kolege su bez razmišljanja pristale, a ubrzo su se priključili i građani koji su želeli ostaviti novac za nepoznate ljude. Iznad pulta postavljena je mala drvena kutija sa natpisom: „Zorkina nada – za one kojima danas nedostaje samo nekoliko maraka.“
Nekoliko meseci kasnije Zorka je ponovo došla u apoteku, ovoga puta kao gošća. Na ulazu ju je dočekalo celo osoblje. Sanela joj je pokazala kutiju koja je svakodnevno bila puna donacija i spisak ljudi kojima su zahvaljujući tom fondu kupljeni lekovi. Starica je ćutke posmatrala, a zatim joj niz obraz skliznu jedna suza. „Sada mogu mirno da odem“, rekla je. „Znala sam da će jednog dana iza ovog pulta stajati neko ko razume da se lek ne daje samo rukama, već i srcem.“
Kada je Zorka godinu dana kasnije preminula, na zidu gradske apoteke postavljena je njena fotografija u belom mantilu iz mladosti. Ispod nje nije pisalo koliko je godina radila niti koliko je priznanja dobila. Stajala je samo jedna jednostavna rečenica: „Najveći lek koji čovek može dati drugom jeste dostojanstvo.“ Od tada je svako ko bi ušao u tu apoteku znao da iza pulta ne stoje samo ljudi koji izdaju lekove, već i ljudi koji nikada neće dozvoliti da neko ode kući ponižen zato što nije imao dovoljno novca.
KRAJ