Kokoš koja je nosila crno jaje
U jednom malom selu među bosanskim planinama živio je siromašni farmer po imenu Mehmed.
Živio je sam u staroj kući na kraju sela. Imao je malu njivu, nekoliko kokošaka i staru drvenu štalu.
Među njegovim kokoškama bila je jedna smeđa kokoš koju je nazvao Mara.
Bila je sasvim obična.
Sve dok jednog jutra Mehmed nije pronašao nešto neobično u njenom gnijezdu.
Jaje.
Ali ne bijelo.
Bilo je potpuno crno.
Mehmed ga je uzeo u ruku i pažljivo pogledao.
Ljuska je bila glatka i sjajna, gotovo kao da je napravljena od kamena.
Pomislio je da je možda bolestan ili da mu se samo pričinjava.
Ostavio je jaje sa strane.
Sljedećeg jutra dogodilo se isto.
U isto vrijeme.
Ponovo jedno crno jaje.
Trećeg dana opet.
Mehmed je tada shvatio da to nije slučajnost.
Svako jutro, tačno u šest sati, Mara je nosila jedno crno jaje.
Farmer je počeo čuvati jaja u staroj drvenoj kutiji.
Nije ih prodavao.
Nije ih čak ni pokazivao ljudima iz sela.
Nešto mu je govorilo da ta jaja nisu obična.
Jedne noći probudio ga je čudan zvuk iz štale.
Tiho grebanje.
Mehmed je uzeo lampu i izašao.
Mara je stajala ispred gnijezda.
Ali nije spavala.
Gledala je pravo u vrata štale.
Kao da je čekala nekoga.
Mehmed je otvorio vrata.
Nije bilo nikoga.
Samo hladan noćni vjetar.
A onda je primijetio nešto na zemlji.
Tri mala crna pera.
Nisu pripadala Mari.
Sljedećeg jutra nije pronašao jaje.
Prvi put nakon mnogo dana gnijezdo je bilo prazno.
Mehmed je pomislio da je sve završilo.
Ali kada je izašao iz štale, ugledao je crno jaje na sredini svog dvorišta.
Na ljusci je bilo nešto urezano.
Njegovo ime.
MEHMED.
Srce mu je snažno zalupalo.
Nije znao ko je to napisao.
Nije znao ni kako je jaje dospjelo tamo.
Uzeo ga je i vratio u kuću.
Te noći odlučio je ostati budan.
Tačno u šest sati ujutro začuo je tiho kuckanje.
Kuc.
Kuc.
Kuc.
Zvuk je dolazio iz drvene kutije.
Mehmed je polako otvorio poklopac.
Jedno od crnih jaja bilo je napuklo.
Iz pukotine nije izašla nikakva tečnost.
Umjesto toga, začuo se tihi šapat.
„Vrati ono što je uzeto.“
Mehmed je ispustio jaje.
U tom trenutku sjetio se priče koju mu je njegov djed pričao dok je bio dijete.
Prije mnogo godina, njegov pradjed je pronašao nešto zakopano u šumi.
Prema priči, pronašao je staru crnu kutiju punu dragulja.
Nikada nikome nije rekao gdje ju je pronašao.
Ali od tada su se u porodici počele događati čudne stvari.
Jedan član porodice je nestao.
Drugi je izgubio razum.
Treći je napustio selo i nikada se nije vratio.
Mehmed je uvijek mislio da su to samo stare priče.
Sada više nije bio siguran.
Uzeo je fenjer i krenuo prema šumi.
Mara ga je pratila.
Nakon dugog hodanja stigli su do starog hrasta.
Tamo je Mehmed ugledao kamen koji je izgledao potpuno isto kao onaj sa djedove stare fotografije.
Pomjerio je kamen.
Ispod njega je pronašao malu crnu kutiju.
Otvorio ju je.
Bila je prazna.
Ali na dnu kutije nalazilo se jedno jedino bijelo pero.
Mehmed ga je podigao.
U tom trenutku Mara je zakukurijekala.
Okrenuo se prema njoj.
Na njenom vratu više nije bilo smeđeg perja.
Perje je postalo potpuno crno.
A oči su joj bile neobično mirne.
Mehmed je tada shvatio nešto strašno.
Crna jaja nisu dolazila iz kokoši.
Kokoš je samo čuvala tajnu.
Vratio se kući i otvorio drvenu kutiju.
Ali sva crna jaja su nestala.
Na njihovom mjestu ostala je samo jedna stara fotografija.
Na fotografiji je bio njegov pradjed.
Pored njega je stajala ista ona kokoš.
Ispod fotografije pisalo je:
„Svaka generacija dobije jednu kokoš. Kada jaja prestanu biti crna, dug je vraćen.“
Mehmed je dugo gledao fotografiju.
Te večeri zakopao je crnu kutiju duboko u šumi.
Sljedećeg jutra Mara je ponovo snijela jaje.
Ali ovog puta jaje je bilo bijelo.
Mehmed se nasmiješio.
Mislio je da je sve završeno.
Sve dok nije podigao jaje.
Na njegovoj bijeloj ljusci polako su se pojavila tri mala crna slova:
„NISAM GOTOV.“
Mehmed je ispustio jaje.
A iz šume se začuo isti tihi zvuk:
Kuc.
Kuc.
Kuc.