Svi su ignorisali školskog domara, a onda su saznali zašto je prodao svoju zemlju da bi spasio školu
U malom gradu Jajcu, gdje su se stare kamene kuće spuštale niz brdo prema Plivi, nalazila se jedna osnovna škola koju su gotovo svi u gradu poznavali. Zgrada je bila stara, sa širokim hodnicima, velikim prozorima i dvorištem u kojem su generacije djece igrale fudbal.
Škola je nosila ime „Hasan Kikić“.
U njoj je radilo mnogo učitelja i nastavnika, ali gotovo niko nije obraćao pažnju na čovjeka koji je svako jutro prvi dolazio na posao.
Zvao se Sulejman Babić.
Imao je šezdeset i četiri godine i već više od dvadeset godina radio je kao domar.
Svako jutro dolazio je prije svih.
Otključavao je kapiju, čistio snijeg ispred ulaza, provjeravao grijanje, popravljao pokvarene brave i mijenjao sijalice.
Kada bi neko razbio prozor, zvali bi Sulejmana.
Kada bi pukla cijev, zvali bi Sulejmana.
Kada bi se pokvario radijator, opet bi zvali Sulejmana.
Ali kada bi se govorilo o ljudima koji su važni za školu, njegovo ime gotovo nikada nije bilo spomenuto.
Učitelji bi prolazili pored njega bez pozdrava.
Neki učenici su mu se smijali zbog stare radne uniforme.
Direktor škole, Mirza Begović, rijetko je razgovarao s njim duže od nekoliko sekundi.
„Sulejmane, popravi prozor.“
„Sulejmane, opet curi slavina.“
„Sulejmane, zaključaj salu.“
Sulejman bi svaki put samo rekao:
„Hoću.“
Nikada se nije žalio.
Jednog hladnog januarskog jutra temperatura je pala ispod nule.
Učenici su ulazili u školu tresući se od hladnoće.
Sulejman je od ranog jutra bio u kotlovnici.
Primijetio je da jedan od glavnih kotlova više nije radio kako treba.
Pozvao je direktora.
„Gospodine Begoviću, moramo nešto uraditi.“
„Šta je sada?“
„Kotao je pri kraju.“
„Može li izdržati još malo?“
„Ne znam.“
„Onda ćemo sačekati.“
„Ako pukne, škola će ostati bez grijanja.“
Direktor je uzdahnuo.
„Nemamo novca.“
Sulejman je šutio.
„Koliko košta popravka?“, upitao je.
„Oko osam hiljada maraka.“
Direktor se nasmijao bezvoljno.
„Odakle da uzmemo osam hiljada?“
Sulejman je samo rekao:
„Ne znam.“
Narednih dana grijanje je postajalo sve slabije.
Nastavnici su se žalili.
Roditelji su počeli zvati školu.
Jedna majka je rekla:
„Djeca sjede u jaknama.“
Direktor je obećao da će riješiti problem.
Ali nije imao novca.
Školski račun bio je skoro prazan.
Opština je obećala pomoć, ali niko nije znao kada će novac stići.
Sulejman je svake večeri ostajao poslije posla.
Pregledao je cijevi, popravljao ono što je mogao i pokušavao održati sistem grijanja.
Jednog dana učenik šestog razreda, Harun, našao ga je kako sjedi sam u kotlovnici.
„Čiko Sulejmane?“
„Da?“
„Zašto ste ovdje sami?“
„Radim.“
„Ali svi su otišli.“
„Neko mora ostati.“
Harun se nasmiješio.
„Vi uvijek ostanete.“
Sulejman ga je pogledao.
„A ti, zašto nisi otišao?“
„Zaboravio sam svesku.“
Sulejman se nasmijao.
„Idi po nju.“
Harun je zastao.
„Čiko Sulejmane.“
„Šta?“
„Hvala vam.“
Sulejman je iznenađeno podigao obrve.
„Za šta?“
„Za to što nam uvijek popravite sve.“
Sulejman se nasmiješio.
„Nema na čemu.“
Harun je otišao.
Sulejman je ostao sam.
Te večeri otišao je kući u malo selo nekoliko kilometara od Jajca.
Imao je staru kuću i nekoliko hektara zemlje koju je naslijedio od roditelja.
Na toj zemlji uzgajao je šljive i jabuke.
Bio je to njegov jedini ozbiljniji imetak.
Njegova supruga je umrla nekoliko godina ranije.
Djeca nisu živjela s njim.
Sin je radio u Njemačkoj, a kćerka je živjela u Sarajevu.
Sulejman je uglavnom živio sam.
Te noći sjedio je u kuhinji i gledao kroz prozor prema voćnjaku.
Zatim je uzeo telefon.
Nazvao je čovjeka koji se bavio prodajom zemljišta.
„Selam, Mujo.“
„Alejkumu selam.“
„Sjećaš li se one moje zemlje iznad sela?“
„Naravno.“
„Koliko bih mogao dobiti za nju?“
Na drugoj strani nastala je tišina.
„Zašto pitaš?“
„Želim je prodati.“
„Jesi li siguran?“
Sulejman je pogledao prema fotografiji svoje pokojne supruge.
„Jesam.“
Sljedećeg jutra potpisao je ugovor.
Prodao je gotovo cijelu zemlju.
Novac je položio na račun škole.
Ali nikome nije rekao.
Kada je direktor tog jutra došao u kancelariju, sekretarica mu je pružila dokument.
„Gospodine Begoviću, stigla je uplata.“
„Kakva uplata?“
„Osam hiljada maraka.“
„Od koga?“
„Nema imena.“
Direktor je pogledao papir.
„Anonimno?“
„Da.“
Novac je iskorišten za popravku kotla.
Radovi su počeli odmah.
Nakon nekoliko dana škola je ponovo imala grijanje.
Djeca su skinula jakne.
Nastavnici su bili zadovoljni.
Direktor je na sastanku rekao:
„Problem je riješen zahvaljujući pomoći jednog dobrotvora.“
Svi su zapljeskali.
Sulejman je stajao u zadnjem dijelu sale.
Niko ga nije pogledao.
Niko nije znao.
A on nije rekao ništa.
Prošlo je nekoliko mjeseci.
Jednog proljetnog dana škola je dobila još jedan problem.
Krov je počeo prokišnjavati.
Nekoliko učionica moralo je biti zatvoreno.
Direktor je ponovo rekao:
„Nemamo dovoljno novca.“
Roditelji su bili zabrinuti.
Jedan nastavnik je predložio da se škola privremeno zatvori.
Sulejman je sve slušao.
Te večeri ponovo je otišao kući.
Ali sada više nije imao zemlju.
Nije imao šta prodati.
Na stolu je ostao samo mali račun u banci.
Njegova kćerka Lejla nazvala ga je.
„Babo, kako si?“
„Dobro sam.“
„Jesi li čuo da škola ima problema?“
Sulejman je šutio.
„Babo?“
„Jesam.“
„Zašto si tako tih?“
„Umoran sam.“
Lejla ga je dobro poznavala.
„Jesi li ti nešto uradio?“
Sulejman nije odgovorio.
„Babo.“
„Nisam.“
„Nemoj me lagati.“
Sulejman je spustio pogled.
„Prodao sam zemlju.“
Na drugoj strani nastala je tišina.
„Šta?“
„Zemlju.“
„Zašto?“
„Školi je trebalo grijanje.“
Lejla je počela plakati.
„Babo, to je bilo sve što si imao.“
„Nije.“
„Šta nije?“
„Imam još vas.“
Lejla nije mogla govoriti.
Sutradan je došla u Jajce.
Ušla je u školu i tražila direktora.
„Da li znate ko je platio popravku kotla?“
Direktor je odmahnuo glavom.
„Ne.“
Lejla je stavila dokument na njegov stol.
„Moj otac.“
Direktor je problijedio.
„Sulejman?“
„Da.“
„Ali zašto?“
„Jer mu je stalo do ove škole.“
Direktor je dugo šutio.
„Nismo znali.“
„Niste ni pitali.“
Te riječi su ga pogodile.
Direktor je izašao iz kancelarije.
Pronašao je Sulejmana u hodniku.
„Sulejmane.“
„Da?“
„Je li istina?“
Sulejman je znao na šta misli.
„Šta?“
„Zemlja.“
Sulejman je spustio pogled.
„Jeste.“
Direktor je ostao bez riječi.
„Zašto nam nisi rekao?“
„Nije bilo važno.“
„Kako nije? Prodao si svoju zemlju.“
„Škola je trebala grijanje.“
„Ali to je tvoja imovina.“
Sulejman se nasmiješio.
„Zemlja će jednom opet pripasti nekome. Ali djeca ne mogu čekati.“
Direktor nije znao šta da kaže.
Ubrzo su svi saznali.
Nastavnici.
Učenici.
Roditelji.
Čak i ljudi iz opštine.
Vijest se proširila cijelim Jajcem.
Učenici su počeli drugačije gledati Sulejmana.
Više ga nisu zvali samo domarem.
Počeli su ga pozdravljati.
Neki su mu pomagali nositi alat.
Harun je jednog dana došao do njega.
„Čiko Sulejmane.“
„Da?“
„Zašto ste prodali zemlju?“
Sulejman se nasmiješio.
„Da vi ne budete u hladnom.“
Harun ga je zagrlio.
Sulejman se iznenadio.
„Šta radiš?“
„Grlim vas.“
„Zašto?“
„Jer ste vi spasili školu.“
Sulejman je spustio ruku na njegovu glavu.
„Nisam ja.“
„Ko je onda?“
Sulejman je pokazao prema učenicima.
„Svi vi.“
Ali priča je dobila još veći preokret nekoliko dana kasnije.
Opština je pokrenula istragu o stanju škole.
Prilikom pregleda dokumentacije otkrili su da je škola godinama gubila novac zbog lošeg održavanja.
Jedan od izvještaja pokazao je da je Sulejman godinama vlastitim novcem kupovao materijal za sitne popravke.
Računi su bili sačuvani.
Nije ih nikada predao školi.
Jedan po jedan.
Čekići.
Brave.
Sijalice.
Cijevi.
Boja.
Čak je jednom kupio nove prozore za učionicu kada je škola ostala bez sredstava.
Ukupan iznos bio je veći od dvadeset hiljada maraka.
Direktor je gledao dokumente i nije mogao vjerovati.
„Zašto ovo nikada nisi prijavio?“
Sulejman je odgovorio:
„Jer nisam radio da bih dobio zahvalnost.“
Direktor je spustio glavu.
„A mi smo te godinama ignorisali.“
Sulejman je šutio.
„Oprosti nam.“
„Nema potrebe.“
„Ima.“
Nekoliko sedmica kasnije škola je organizovala svečanost.
Učenici su pripremili program.
Nastavnici su ukrasili salu.
Sulejman je mislio da se radi o običnoj školskoj priredbi.
Kada je ušao, ugledao je svoje ime na velikom plakatu.
„Čovjek koji je vjerovao u našu školu.“
Sulejman je zastao.
Na pozornicu je izašao Harun.
„Danas želimo zahvaliti čovjeku kojeg smo godinama gledali, a nismo ga stvarno vidjeli.“
Sulejman je obrisao oči.
Harun je nastavio:
„Svi smo mislili da je on samo domar.“
„Ali domar nije samo čovjek koji popravlja vrata.“
„Domar je čovjek koji je popravio ono što smo svi mi prestali čuvati.“
U sali se začuo aplauz.
Sulejman je spustio glavu.
Direktor mu je prišao.
„Sulejmane, želim ti nešto vratiti.“
Pružio mu je kovertu.
„Šta je ovo?“
„Novac.“
„Kakav novac?“
„Roditelji, nastavnici, bivši učenici i ljudi iz opštine prikupili su novac.“
Sulejman je odmahnuo glavom.
„Ne mogu to uzeti.“
„Možeš.“
„Ne treba mi.“
„Nije za tebe.“
Sulejman ga je pogledao.
„Za koga je?“
„Za tvoju zemlju.“
Sulejman je zanijemio.
Direktor je objasnio da je nekoliko bivših učenika, koji su danas živjeli u Sarajevu, Zagrebu i inostranstvu, čulo šta je uradio.
Svi su željeli pomoći.
Nije bilo dovoljno da se vrati cijela zemlja, ali dovoljno da Sulejman kupi manji dio zemljišta i osigura sebi sigurnost.
Sulejman je dugo držao kovertu.
„Zašto to radite?“
Harun je odgovorio:
„Jer ste vi prvi uradili nešto za nas.“
Sulejman je plakao.
Ne od tuge.
Od spoznaje da ga djeca koju je godinama popravljao, čuvao i gledao iz daljine sada vide.
Nekoliko mjeseci kasnije škola je dobila novi krov.
Na ulazu je postavljena mala ploča.
Na njoj je pisalo:
„Ovu školu čuvali su mnogi. Jedan čovjek joj je dao ono najvrjednije što je imao.“
Sulejman je dugo gledao ploču.
Direktor je stajao pored njega.
„Smeta li ti što je tvoje ime ovdje?“
Sulejman se nasmiješio.
„Ne.“
„Zašto?“
„Jer sada djeca znaju da se dobrota ne radi zbog aplauza.“
Direktor je klimnuo.
„A šta si naučio ti?“
Sulejman je pogledao prema školskom dvorištu.
Djeca su trčala po travi.
„Da čovjek može biti nevidljiv godinama, ali da dobro djelo nikada ne ostane potpuno nevidljivo.“
Od tog dana učenici su svakog jutra pozdravljali Sulejmana.
Neki bi mu pomagali nositi alat.
Neki bi mu donosili kafu.
A Harun je svaki put kada bi prolazio pored njega govorio:
„Dobro jutro, gospodine Sulejmane.“
Ne „čiko“.
Ne „domar“.
Nego gospodine.
Jer su sada svi razumjeli ono što prije nisu željeli vidjeti.
Čovjek koji je svaki dan otključavao vrata škole zapravo je godinama otvarao vrata budućnosti stotinama djece.
Nije imao veliko bogatstvo.
Nije imao visoku funkciju.
Nije imao kancelariju sa svojim imenom.
Imao je samo nekoliko hektara zemlje, dvije ruke i veliko srce.
A kada je školi bilo najteže, dao je ono što je njemu bilo najvrjednije.
Nekoliko godina kasnije, kada je Sulejman otišao u penziju, učenici su mu napravili iznenađenje.
Kada je izašao kroz kapiju posljednji put kao zaposlenik škole, cijelo dvorište bilo je puno djece.
Svi su držali male papire na kojima je pisalo:
„Hvala.“
Sulejman je zastao.
Pogledao je školu.
Pogledao djecu.
A zatim se nasmiješio.
Nije žalio za zemljom.
Jer je znao da je ono što je dao zemlji zamijenio nečim mnogo većim.
U toj školi učit će nove generacije.
Neka od te djece postat će doktori.
Neka učitelji.
Neka inženjeri.
Neka će otići daleko.
Ali možda će se jednog dana neko od njih vratiti u Jajce i proći pored stare školske kapije.
Tada će možda pogledati ploču na kojoj je bilo Sulejmanovo ime.
I shvatiti da najvažniji ljudi u jednom gradu često nisu oni čija imena svi znaju.
Nekada je najvažniji čovjek onaj kojeg svi prolazeći pored njega jedva primijete.
Onaj koji prvi dolazi i posljednji odlazi.
Onaj koji popravlja ono što drugi pokvare.
Onaj koji ne traži zahvalnost.
I onaj koji, kada svi okrenu leđa, ostane.
Sulejman je bio upravo takav čovjek.
Godinama su ga ignorisali.
A onda su shvatili da bez njega možda više ne bi imali školu koju su svi smatrali svojom.