Već gotovo četiri mjeseca pedesetogodišnji Senad Mujić slušao je istu rečenicu svog sedamdesetosmogodišnjeg oca: „Nemam apetita, sine.“ Kad bi se navečer vratio iz svoje male automehaničarske radionice u okolini Cazina, na kuhinjskom pultu često bi stajao očev gotovo netaknut tanjir.
Nekad bi na njemu ostala cijela porcija graha, nekad komad mesa i krompir, nekad supa koja se već ohladila. Senad bi zabrinuto pogledao oca, a Osman bi samo odmahnuo rukom.
„Star sam. Ne treba meni više kao prije.“ Senadova supruga Dalila potvrđivala je isto. „Nagovaram ga, ali neće. Nekad mu tri puta podgrijem ručak.“ Senad je vjerovao oboma. Čak je oca odveo porodičnom ljekaru, koji nije pronašao jasan medicinski razlog za tako slab apetit. Nalazi su bili uglavnom u skladu s njegovim godinama.
Doktor je savjetovao manje, češće obroke i praćenje težine. Senad je kupovao jogurte, voće, pudinge i sve što je Osman nekada volio, ali prazni tanjiri su se nastavljali. Onda je jednog ponedjeljka prava istina izašla na vidjelo potpuno slučajno — ne zbog svađe, tajnog prisluškivanja ili nečijeg priznanja, nego zbog obične greške čovjeka koji je svakog dana raznosio ručkove starijim ljudima po selima.
Osman je nakon smrti supruge Fatime tri godine živio sam u staroj porodičnoj kući desetak kilometara od Senada. Bio je bivši radnik u pilani, miran čovjek koji je rijetko tražio pomoć. Sve se promijenilo kada mu je zbog artritisa postalo teško dugo stajati i kuhati. Nije bio potpuno nemoćan, ali mu je svakodnevni život postao naporan. Senad je predložio da se preseli kod njih.
Dalila se složila, ali je odmah rekla da zbog posla u lokalnoj prodavnici neće uvijek moći kuhati dva puta dnevno. Zato su se dogovorili da Osman radnim danima prima ručak preko lokalne službe koja je dostavljala tople obroke starijim osobama. Senad je plaćao dostavu, a navečer bi svi zajedno pojeli nešto lakše.
Prvih nekoliko mjeseci sve je funkcionisalo. Osman bi pohvalio grah, punjene paprike ili pitu koju mu donesu. Ponekad bi ostavio polovinu za večeru. Onda je, bez očiglednog razloga, počeo govoriti da mu se hrana gadi.
Istina je bila sasvim drugačija. Dalila je imala mlađeg brata Damira, tridesetšestogodišnjaka koji je nakon propasti braka ostao bez stalnog posla i vratio se u Cazin. Imao je dugove, povremeno radio na građevini i živio u vlažnoj sobi iznad stare garaže. Dalila mu je u početku davala novac bez Senadovog znanja. Kada je Senad otkrio da je za tri mjeseca posudila skoro hiljadu maraka, došlo je do velike svađe.
Nije mu smetalo što pomaže bratu, nego što krije iznose dok oni sami otplaćuju kredit za radionicu. Dogovorili su da Damiru više neće davati novac bez zajedničkog razgovora. Dalila je pristala. Međutim, nije prestala pokušavati pomoći bratu.
Jednog dana Damir je došao dok je Senad bio na poslu. Osmanov ručak upravo je bio dostavljen: teleći gulaš, pire, salata i hljeb. Damir je rekao sestri da od prethodnog dana gotovo ništa nije jeo. Dalila mu je dala Osmanovu porciju. „Babi ću ja nešto napraviti“, rekla je. Osman je čuo razgovor iz svoje sobe.
Kada je izašao, Dalila se postidjela i počela objašnjavati. „Samo danas. Napravit ću vam jaja.“ Osman je pogledao Damira koji je jeo kao čovjek koji je stvarno gladan i rekao: „Neka jede. Meni napravi šta ima.“ Tog dana dobio je jaja i hljeb. Nije mu smetalo.
Problem je bio što „samo danas“ nije ostalo samo jednom.
Damir je počeo dolaziti sve češće oko vremena dostave. Ponekad bi pojeo cijeli Osmanov ručak, ponekad polovinu. Dalila bi starcu napravila sendvič, skuhala supu iz vrećice ili rekla da će kasnije nešto pripremiti.
Osman je u početku pristajao dobrovoljno. Znao je šta znači nemati. Nakon rata je i sam mjesecima hranio porodicu od onoga što uspije zaraditi dnevnim poslovima. „Daj momku“, govorio bi. Ali poslije nekoliko sedmica primijetio je da ga više niko ne pita.
Dalila bi uzela posudu čim dostavljač ode i rekla: „Babo, vama je ovo ionako previše.“ Ako bi Osman rekao da je gladan, odgovorila bi: „Napravit ću vam kasnije nešto lakše.“ Kasnije bi ponekad zaboravila ili bi morala otići na posao.
Osman nije želio praviti problem. Još manje je želio Senadu reći da hrana koju sin plaća završava kod Dalilinog brata. Znao je da su se već svađali zbog Damira. Plašio se da bi jedna priča o ručku postala razlog za mnogo veću porodičnu svađu.
Zato je izmislio gubitak apetita.
Kad bi Senad došao kući i vidio pun tanjir, Osman bi tvrdio da nije mogao jesti. Ono što Senad nije znao bilo je da taj tanjir često uopće nije bio ručak koji je dostavljen. Dalila bi prije njegovog dolaska stavila nešto hrane na drugi tanjir kako bi izgledalo da je Osman odbio obrok.
Osman se zbog toga osjećao sve gore. Jednom joj je rekao: „Nemoj to raditi. Reci mu da sam dao Damiru.“ Dalila se uspaničila. „I opet da se svađamo? Vi ste sami rekli da vam nije problem.“ „Nije mi bio problem kad sam ja davao.“ Dalila je zašutjela. Sutradan je Damir opet došao.
Slučajnost koja je sve otkrila dogodila se zbog novog vozača u službi za dostavu hrane. Redovni dostavljač Safet bio je bolestan, pa ga je zamijenio mladić po imenu Armin. Na spisku su bili Osman Mujić i još jedan Osman Mujkić iz susjednog sela. Armin je zamijenio dvije naljepnice. Kada je shvatio grešku, vratio se do Mujića da zamijeni obroke. Senad je tog dana bio kod kuće jer mu je u radionici nestalo struje i odlučio je ručati s ocem.
Armin je pokucao.
„Izvinite, pogriješio sam s obrokom za Osmana“, rekao je.
Senad je zbunjeno pogledao prema kuhinji. „Kojim obrokom?“
„Ovim što sam ostavio prije dvadesetak minuta.“
Senad je otvorio frižider. Nije bilo nikakve posude.
„Babo“, pozvao je. „Gdje ti je ručak?“
Osman je zastao.
Dalila, koja se spremala za posao, odmah je rekla: „Nije mu se svidio pa sam sklonila.“
Armin je zbunjeno pogledao oboje. „Ali posuda je povratna. Treba mi ona koju sam ostavio.“
Nastala je tišina.
U tom trenutku otvorila su se vrata male ostave uz kuhinju i iz nje je izašao Damir držeći plastičnu posudu. Nije znao da je Senad ostao kod kuće.
„Dalila, gdje je…“
Zaustavio se čim je ugledao zeta.
Senad nije morao pitati šta se dogodilo. Na dnu posude ostalo je samo malo umaka.
Pogledao je Damira, zatim suprugu, pa oca.
„Babo“, rekao je polako, „je li ovo tvoj ručak?“
Osman nije odgovorio.
„Je li?“
„Jeste.“
Senadovo lice se promijenilo. „Koliko dugo?“
Dalila je pokušala objasniti, ali Senad je podigao ruku. „Pitam babu.“
Osman je sjeo. „Ne svaki dan.“
„Koliko dugo?“
„Nekoliko mjeseci.“
Senad je gledao čovjeka kojeg je vodio ljekaru zbog navodnog gubitka apetita. Odjednom su mu kroz glavu prolazile sve večeri kada je nagovarao oca da pojede još jednu kašiku, svi pudinzi koje je kupovao i svaki put kada mu je Osman rekao da jednostavno nije gladan.
„Zašto mi nisi rekao?“
Osman je pogledao prema Dalili. „Zato što je Damir bio u nevolji.“
„A ti nisi jeo zbog toga?“
„U početku sam ja davao.“
Ta rečenica promijenila je cijeli razgovor.
Senad se okrenuo supruzi. „U početku?“
Dalila je sjela za sto. Više nije pokušavala sakriti istinu. Priznala je da je sve počelo Osmanovom dobrom voljom. Damir je bio gladan, starac mu je dao ručak i ona je vidjela jednostavno rješenje. Hrana je već bila plaćena, porcija velika, a Osman je često jeo manje. Vremenom je počela uzimati obrok bez pitanja. „Mislila sam da mu nije toliko važno.“
Osman ju je mirno ispravio.
„Nije mi bio važan gulaš. Bilo mi je važno da me pitaš.“
Damir je spustio posudu. „Ja nisam znao da dedo ostaje gladan.“
„Nisam ti ja dedo“, promrmljao je Osman, pa nakon kratke pauze dodao: „Ali nisi ni ti jedini kriv.“
Damir je priznao da je mislio da sestra kuha svekru drugi ručak. Kada je nekoliko puta pitao, rekla mu je da Osman ionako slabo jede. Senad ga nije tjerao iz kuće niti mu držao govor o tome što nema posao. Samo je rekao: „Od danas ne jedeš hranu koja je namijenjena mom ocu. Ako si gladan, reci. Kupit ćemo ti obrok ako treba. Ali ovo završava.“
Najbolniji razgovor dogodio se tek kada je Damir otišao.
„Zašto si lagao doktoru?“ pitao je Senad oca.
„Nisam lagao.“
„Rekao si da nemaš apetita.“
Osman je slegnuo ramenima. „Poslije nekog vremena stvarno ga nisam imao.“
„Babo…“
„Sine, znao sam da ćeš se posvađati s Dalilom. Ona pomaže bratu, ti se ljutiš, ja sam između. Mislio sam da će proći.“
Senad je spustio glavu. „Vodio sam te doktoru jer sam mislio da si bolestan.“
Osman se nasmiješio bez veselja. „Pa jesam star.“
„Nemoj sad.“
„Dobro.“
Senad je prvi put otvoreno pitao oca koliko često je ostajao bez pravog ručka. Osman je priznao da se posljednjih sedmica događalo tri ili četiri puta sedmično. Ponekad bi kasnije pojeo sendvič, ali često nije htio tražiti. Izgubio je skoro šest kilograma.
Senad je istog dana otkazao dostavu na sedmicu dana, ne zato što je usluga bila problem nego zato što je želio sve organizovati ispočetka. Razgovarao je s ocem, a ne samo s Dalilom. Osman je rekao da želi sam preuzimati svoju posudu i držati je u malom frižideru u svojoj sobi. Senad je pristao. Još važnije, dogovorili su da Osman više ne mora lagati kako bi spriječio svađu odraslih ljudi.
Damirov problem također nisu riješili tako što su ga ostavili gladnog. Senad mu je ponudio privremeni posao u radionici nekoliko sati dnevno: čišćenje, odlazak po dijelove i vođenje jednostavne evidencije. Nije mu dao novac iz sažaljenja. Plaćao ga je za stvarni posao. Damir je nakon dva mjeseca preko jednog dobavljača pronašao stalni posao u skladištu. Prvu platu nije donio Dalili.
Donio je Osmanu ručak.
Starac je otvorio vrata i ugledao ga s dvije porcije ćevapa.
„Šta je sad ovo?“
„Dug.“
Osman je odmahnuo glavom. „Ne duguješ mi ćevape.“
„Onda častim.“
„To već može.“
Sjedenje za stolom trajalo je duže nego što je Damir očekivao. Osman mu je objasnio da nije bio ljut zato što je gladan čovjek jeo njegovu hranu. „Ja bih ti je dao svaki put da si mene pitao. Problem nastane kad neko odluči da tvoja dobrota znači da više ne mora tražiti dozvolu.“
Dalila je mnogo teže vratila Osmanovo povjerenje. Kada mu se izvinila, prvo je rekla da je samo pokušavala pomoći bratu. Osman ju je prekinuo.
„Nemoj mi objašnjavati zašto si počela. Reci mi zašto nisi stala.“
To pitanje nije mogla odmah odgovoriti.
Tek nekoliko dana kasnije vratila se i rekla: „Jer mi je odgovaralo da vjerujem da vam nije važno.“
Osman je klimnuo.
„E, sad pričamo istinu.“
Nakon toga njihov odnos nije postao savršen, ali je postao jasniji. Dalila više nije govorila u Osmanovo ime kada ga Senad nešto pita. Ako bi Senad rekao: „Babo, hoćeš li ručati s nama?“, ona nije odgovarala: „Neće, već je jeo.“ Čekala bi da Osman sam kaže.
Prošlo je osam mjeseci. Osman je vratio nekoliko kilograma i ponovo počeo izlaziti u dvorište. Jednog ponedjeljka dostavljač Armin donio je ručak i našalio se: „Ovaj put sam tri puta provjerio prezime.“
Osman se nasmijao.
„Dobro si ga donio.“
Senad je baš tada došao iz radionice. „Šta je danas?“
Osman je otvorio posudu.
„Grah.“
„Hoćeš da jedem s tobom?“
Starac je nekoliko sekundi gledao sina, pa namjerno zatvorio posudu.
„Neću.“
Senad se zbunio.
Osman se nasmijao.
„Danas stvarno hoću jesti sam.“
Obojica su prasnula u smijeh.
Senadu je ta mala šala značila više nego što bi ikome mogao objasniti. Mjesecima je mislio da očev prazan tanjir znači da star čovjek gubi apetit. Istina je bila mnogo običnija i upravo zato bolnija: Osman je u početku iz dobrote davao svoj obrok čovjeku u nevolji, a onda su drugi njegovu dobrotu pretvorili u naviku i njegovu šutnju u dozvolu.
Sve se otkrilo samo zato što je jedan dostavljač zamijenio dvije naljepnice.
Da nije, Senad bi možda još sedmicama kupovao vitamine i vodio oca na preglede, tražeći bolest koja nije bila pravi uzrok praznih tanjira.
Od tog dana, kada bi Osman rekao da nije gladan, Senad ga više nije prisiljavao da jede.
Ali bi ponekad pitao:
„Je li to tvoj odgovor, babo?“
A Osman bi, razumijevajući zašto pita, odgovorio:
„Moj.“
Jer na kraju nije bilo najvažnije ko je pojeo jedan ručak.
Najvažnije je bilo da se Osmanu vrati ono što je polako izgubio — pravo da sam odluči hoće li svoj tanjir pojesti, ostaviti ili dobrovoljno dati nekome drugom.
KRAJ