U jednom zabačenom selu u bosanskim planinama živio je starac po imenu Davud.
Davud je imao malu kuću od kamena, nekoliko kokošaka i starog smeđeg konja po imenu Vihor.
Vihor je bio neobičan konj.
Tokom dana bio je miran. Jeo bi sijeno, pio vodu i strpljivo čekao da mu Davud očisti štalu.
Ali čim bi pala noć, Vihor se potpuno promijenio.
Nikada nije spavao.
Svake noći stajao bi ispred štale i satima gledao prema tamnoj šumi iza kuće.
Davud je u početku mislio da konj čuje neku divlju životinju.
Jedne noći izašao je iz kuće i upitao:
„Šta tamo vidiš, Vihore?“
Konj nije ni trepnuo.
Samo je gledao u šumu.
Davud je pogledao u istom pravcu.
Nije vidio ništa.
Samo maglu i nekoliko visokih borova.
Ali tada je Vihor naglo zakoračio unazad i počeo drhtati.
Davud je prvi put osjetio nešto čudno.
Neko je bio tamo.
Neko koga on nije mogao vidjeti.
Od te noći Davud je počeo zaključavati vrata prije zalaska sunca.
Ipak, svake noći oko tri sata, čuo bi isto.
Tri tiha udarca na drvenoj ogradi.
Kuc.
Kuc.
Kuc.
A zatim bi Vihor počeo tiho rzati.
Davud nikada nije izlazio.
Sve dok jedne olujne noći nije čuo nešto još strašnije.
Konj je počeo udarati kopitima po vratima štale.
Davud je uzeo fenjer i potrčao prema njemu.
Vihor je stajao ispred otvorenih vrata štale.
Ali ovog puta nije gledao prema šumi.
Gledao je pravo u Davuda.
A onda se okrenuo i potrčao prema šumi.
Davud je krenuo za njim.
Nakon nekoliko minuta stigli su do starog kamenog bunara koji je godinama bio napušten.
Vihor je stao.
Davud je podigao fenjer.
Na zemlji pored bunara vidio je nešto zbog čega mu je srce zastalo.
Bili su to tragovi ljudskih stopala.
Svježi.
Ali tragovi nisu vodili prema bunaru.
Vodili su iz njega.
Davud je polako prišao.
Tada je iz dubine bunara čuo dječiji glas:
„Davude…“
Fenjer mu je skoro ispao iz ruke.
Niko u selu nije znao njegovo ime?
Naravno da su znali.
Ali glas je bio isti onaj koji je Davud čuo prije više od četrdeset godina.
Bio je to glas njegovog mlađeg brata Samira.
Samir je nestao kao dijete upravo u toj šumi.
Nikada nije pronađen.
Davud je cijeli život vjerovao da je njegov brat mrtav.
Ponovo je pogledao u bunar.
A onda je čuo:
„Nisi me tada tražio dovoljno dugo.“
Davud je problijedio.
Jer to je bila istina koju nikome nikada nije rekao.
Kada je Samir nestao, Davud je kao dječak potrčao kući od straha.
Nije se vratio da ga traži.
Vihor je tada počeo snažno udarati kopitima o zemlju.
Davud je pogledao konja.
Na njegovom vratu visila je mala zahrđala metalna pločica.
Davud ju je prepoznao.
Bila je to pločica sa Samirovog starog ogrlica koju je nosio onog dana kada je nestao.
Ali kako je završila na vratu njegovog konja?
Davud je prišao Vihoru i dotakao pločicu.
U tom trenutku začuo je šapat iza sebe:
„On te je čekao.“
Davud se naglo okrenuo.
Nije bilo nikoga.
Samo šuma.
Samo magla.
I Vihor koji je sada mirno gledao prema bunaru.
Sljedećeg jutra Davud je otišao u selo i ispričao sve.
Nekoliko muškaraca došlo je s njim do bunara.
Spustili su konopac unutra.
Na dnu nisu pronašli tijelo.
Nisu pronašli ni kosti.
Pronašli su samo malu drvenu kutiju.
U njoj je bila stara dječija fotografija.
Na fotografiji su bila dva dječaka.
Davud i Samir.
A na poleđini fotografije pisalo je:
„Ako ovo ikada pronađeš, znači da sam se vratio kući.“
Davud je dugo gledao fotografiju.
A onda je primijetio nešto još čudnije.
Na fotografiji su dječaci stajali pored istog smeđeg konja.
Ali fotografija je bila stara više od četrdeset godina.
Vihor još nije ni trebao biti rođen.
Od tog dana Vihor više nikada nije gledao prema šumi.
Svake noći spavao je mirno ispred Davudove kuće.
Ali Davud nikada nije prestao razmišljati o jednoj stvari:
Ako je Vihor zaista vidio Samira…
ko je onda svake noći stajao u šumi?
A najčudnije od svega bilo je to što je, nekoliko dana kasnije, Davud pronašao nove tragove stopala ispred svoje kuće.
Ovog puta tragovi su vodili prema njegovim vratima.
I bili su potpuno isti kao oni koje je vidio pored bunara.
Samo što su sada bili dječiji.