Sedamdesetsedmogodišnji Husein Hadžić znao je da mu drva neće potrajati do kraja zime, ali nikome to nije želio priznati. Živio je sam u staroj kući na kraju sela nedaleko od Kladnja, otkako mu je supruga Behija umrla prije šest godina, a njegova mala penzija jedva je pokrivala struju, hranu i lijekove. Nekada je sam pripremao ogrjev za cijelu zimu, ali posljednjih godina leđa ga više nisu služila kao prije.
Te zime kupio je samo dva metra drva, uvjeren da će biti dovoljno ako bude grijao samo kuhinju i malu sobu u kojoj je spavao. Januar je, međutim, donio sedmicama dug mraz. Do početka februara njegova šupa bila je gotovo prazna. Na dnu je ostalo desetak cjepanica, nekoliko tanjih komada i mokra piljevina.
Zato je Husein svakog vedrog jutra uzimao platnenu vreću i odlazio do zemljišta koje je pripadalo njegovom rođaku, gdje mu je bilo dozvoljeno skupljati suhe grane koje su pale tokom zime. Nije sjekao stabla niti uzimao tuđe drvo; skupljao je ono što bi ionako ostalo na zemlji.
Jednog hladnog jutra, dok je razgrtao snijeg ispod bukve tražeći suhe grane, ugledao je nešto što je neobično zasjalo među smeđim lišćem. Mislio je da je komad žice. Kada ga je podigao, u ruci mu je ostao težak zlatni lančić s malim privjeskom u obliku srca.
Husein ga je očistio rukavom i na poleđini privjeska ugledao sitno ugravirana slova: „E. 1978.“ Nije znao koliko vrijedi, ali je znao da takav lančić niko nije namjerno ostavio pod bukvom. Stavio ga je u unutrašnji džep kaputa, pokupio još nekoliko grana i krenuo prema selu.
Na pola puta sreo je komšiju Asima, koji je, kada je čuo šta je pronašao, odmah rekao: „Odnesi zlataru. Možda ti je Bog poslao drva za ostatak zime.“ Husein je zastao, pogledao vreću punu granja na svojim leđima i mirno odgovorio: „Ako je Bog htio meni poslati zlato, valjda ga ne bi prvo stavio oko tuđeg vrata.“
Istog dana Husein je otišao u malu prodavnicu u centru sela i pitao prodavačicu Selmu je li neko prijavio izgubljeni nakit. Nije želio pokazivati lančić niti govoriti kako izgleda, jer se bojao da će se odmah pojaviti neko ko će tvrditi da je njegov. Selma se sjetila da je prethodne večeri kroz prodavnicu prošla uznemirena žena iz Tuzle koja je obilazila rodbinu u selu i raspitivala se je li neko pronašao nešto u šumi.
Nije rekla šta. Selma je nazvala broj koji joj je žena ostavila i rekla samo da je jedan mještanin pronašao predmet koji bi možda mogao biti njen. Sat vremena kasnije pred prodavnicu je stigla četrdesetdevetogodišnja Elvira Mehić. Prije nego što joj je Husein išta pokazao, pitao ju je šta je izgubila. „Zlatni lančić moje majke“, odgovorila je.
Opisala je malo srce, ugravirano slovo E i godinu 1978, godinu kada ga je njen otac poklonio majci za godišnjicu braka. Majka joj je umrla prethodnog proljeća, a Elvira je lančić od tada nosila gotovo svakog dana. Izgubila ga je dok je s rođacima prolazila šumskim putem prema starom porodičnom imanju. Kada je Husein izvadio lančić, žena ga je uhvatila objema rukama i nekoliko trenutaka samo gledala u privjesak.
Onda je zagrlila starca toliko naglo da je Husein skoro ispustio kapu. Elvira je odmah otvorila novčanik i pokušala mu dati dvije stotine maraka. Husein je odbio. Ponudila je stotinu. Odbio je i to. „Gospodine Huseine, molim vas. Vi ne znate koliko mi ovo znači.“
„Vidim koliko vam znači. Zato sam vam i vratio.“ Elvira je pogledala njegove izlizane čizme, stari kaput i vreću suhih grana koju je ostavio kraj ulaza u prodavnicu. „Barem uzmite za trud.“ Husein se nasmijao.
„Kakav trud? Sagnuo sam se.“ Kada je ponovo pokušala insistirati, postao je ozbiljan. „Gospođo, da sam htio novac za ovo, otišao bih zlataru, a ne tražio vas.“ Elvira je shvatila da ga neće nagovoriti. Zahvalila mu je, zapisala njegovo prezime i otišla, a Husein je već sljedećeg jutra ponovo krenuo skupljati granje.
Tri dana kasnije selo je prekrio novi snijeg. Husein je te noći u peć stavio posljednje dvije veće cjepanice. Ostalo mu je granje koje bi moglo trajati možda još dva dana ako bude štedio. Razmišljao je da ugasi peć tokom dana i pali je samo navečer, ali nije želio o tome govoriti ni Asimu ni drugim komšijama.
Njegov sin je živio u Zenici i imao vlastite probleme nakon što je firma u kojoj je radio smanjila broj zaposlenih. Husein mu zato nije rekao da mu ponestaje ogrjeva. „Imam dovoljno“, odgovorio bi svaki put kada bi ga sin pitao. Četvrtog jutra probudio ga je neobičan zvuk iz dvorišta. Nije bio motor, nego udaranje drveta o drvo.
Pomislio je da se dio stare šupe srušio pod snijegom. Navukao je pantalone, kaput preko džempera i izašao. Vrata šupe bila su zatvorena. Međutim, ispred njih su u snijegu bili duboki tragovi guma i desetine otisaka cipela. Husein je otvorio vrata i ostao potpuno nepomičan.
Šupa koja je prethodne večeri bila gotovo prazna sada je bila puna uredno složenih suhih cjepanica, od poda gotovo do krova. Nije bilo dvije ili tri vreće drva. Bilo ih je dovoljno da bez problema izgura ostatak zime, možda i da mu nešto ostane za sljedeću. Na vrhu gomile nalazio se komad kartona. Husein ga je uzeo očekujući ime, ali na njemu je pisalo samo: „Da peć ne čeka posljednju cjepanicu.“ Nije bilo potpisa.
Husein je prvo pomislio na Elviru. Bio je gotovo ljut. Ako je ona kupila drva, onda je samo pronašla drugi način da mu plati za lančić nakon što je odbio novac. Nazvao je Selmu i zatražio Elvirin broj. Kada ju je dobio, odmah je pitao: „Jeste li vi poslali drva?“ Elvira je nekoliko trenutaka šutjela, a zatim odgovorila da nije. Husein joj nije vjerovao.
„Nemojte mene praviti budalom.“ „Nisam vam poslala drva.“ „A ko onda zna gdje živim?“ „Ja znam gdje živite, ali nisam naručila drva.“ Husein je spustio slušalicu još sumnjičaviji. Otišao je do Asima. Ni on navodno nije znao ništa. Pitao je Selmu, dvojicu ljudi koji prodaju ogrjev i komšiju koji ima traktor.
Svi su poricali. Ono što ga je najviše zbunjivalo bili su tragovi. Očigledno je više ljudi istovaralo drva. Neko je došao rano, dok je on spavao, otvorio nezaključanu šupu, složio sve i otišao bez buke dovoljno velike da ga probudi.
Do večeri je pola sela već znalo za tajanstvena drva. Kao i uvijek, pojavile su se priče. Jedni su tvrdili da je Elvira bogata vlasnica firme i da je platila sve. Drugi su govorili da je njen muž poslao drva.
Treći su se šalili da bi i oni trebali početi tražiti zlato po šumi. Huseina te priče nisu zabavljale. Nije želio da se njegovo vraćanje tuđeg lančića pretvori u trgovinu u kojoj je on „zaradio“ ogrjev.
Istina je izašla na vidjelo tek nekoliko dana kasnije, i bila je mnogo jednostavnija. Selma je pozvala Huseina u prodavnicu pod izgovorom da mu je stigao paket. Kada je došao, unutra su sjedili Asim, Elvira i još četvero ljudi iz sela. Husein je odmah shvatio da nešto kriju. „Dobro, ko je dovezao drva?“ pitao je prije nego što je sjeo. Asim je podigao ruku.
„Ja sam vozio jednu turu.“ Husein ga je ljutito pogledao. „Rekao si da nemaš veze s tim.“ „Nisam rekao da nemam veze. Pitao si jesam li ja kupio drva. Nisam.“ Zatim se javila Selma. Nakon što je Husein vratio lančić, Elvira joj je rekla koliko ju je pogodilo što čovjek koji očigledno nema mnogo odbija nagradu. Pitala je može li nekako pomoći, ali bez vrijeđanja njegovog dostojanstva.
Selma joj nije rekla da kupi drva. Umjesto toga, iste večeri spomenula je razgovor Asimu, a Asim je znao da je Huseinova šupa skoro prazna jer ga je viđao kako svakog jutra skuplja granje. Tada je rekao nešto što je promijenilo cijelu ideju: „Ako mu Elvira kupi kamion drva, neće ih htjeti. Ako mu mi donesemo ono što svako može odvojiti, onda nije nagrada za lančić.“
Nisu skupljali novac. To je Huseinu bilo najvažnije. Asim je imao nekoliko metara bukve više nego što mu treba. Selmin brat imao je ostatak suhih drva nakon što je prešao na drugo grijanje. Jedna porodica iz gornjeg dijela sela dala je nekoliko desetina cjepanica. Čovjek koji je imao malu pilanu dao je odrezane komade tvrdog drveta pogodne za peć.
Elvira je željela učestvovati, ali su joj dopustili da plati samo gorivo za jednu vožnju. Čak ni ona nije kupila ogrjev. Ukupno je desetak domaćinstava dalo koliko je moglo, a Asim i još četvorica muškaraca sve su rano ujutro dovezli i složili. Husein je dugo šutio. Onda je pogledao Elviru. „Znači ipak imate veze s tim.“ „Malo“, priznala je.
„Rekao sam da neću nagradu.“ Asim ga je prekinuo: „Onda nemoj ovo zvati nagradom.“ Husein je pokazao prema prozoru, kao da se šupa vidi kroz zid. „Kako da zovem punu šupu koja se pojavila nakon što sam vratio zlato?“ Asim je odgovorio:
„Zovi je zakašnjelim pitanjem.“ Husein nije razumio. Asim je objasnio da ga mjesecima viđaju kako skuplja granje, ali niko ga nikada nije ozbiljno pitao ima li dovoljno drva. Svi su pretpostavljali da se snalazi jer se uvijek snalazio. Lančić nije stvorio njegov problem; samo je natjerao ljude da ga konačno primijete.
Te riječi su Huseina pogodile više nego što je očekivao. Nije zaplakao tada. Samo je sjeo i gledao u svoje ruke. Poslije nekoliko trenutaka priznao je da bi za dva dana ostao bez pravog ogrjeva.
„Zašto nisi rekao?“ pitao ga je Asim. „Kome?“ „Meni.“ „I ti imaš porodicu.“ „Imam. I drva.“ „Nisam htio tražiti.“ Selma je tiho rekla: „A Elvira nije htjela izgubiti majčin lančić. Ipak joj je trebala tuđa pomoć da ga dobije nazad.“
Husein je podigao pogled. U toj rečenici nije bilo prijekora. Upravo zato ju je teško podnio. Cijelog života smatrao je da je časnije dati nego tražiti, a nikada nije razmišljao koliko je teško drugima pomoći čovjeku koji uvijek tvrdi da mu ništa ne treba.
Elvira mu je tada ispričala zašto joj je lančić toliko važan. Nije vrijedio bogatstvo. Njena majka Emina nosila ga je više od četrdeset godina. Pred kraj života, kada je zbog bolesti često zaboravljala imena i dane, znala bi držati privjesak među prstima i uvijek se sjetiti da ga je dobila od muža.
Poslije majčine smrti Elvira ga je uzela kao jedinu stvar koju je željela zadržati za sebe. Kada ga je izgubila u šumi, nije plakala zbog zlata, nego zato što je imala osjećaj da je izgubila još jedan komad majke.
„Vi ste meni vratili nešto što nisam mogla kupiti drugim lančićem“, rekla je. Husein joj je odgovorio: „A vi ste meni napunili šupu koju nisam htio da mi punite.“ Elvira se nasmijala. „Samo sam platila gorivo.“ Husein se prvi put tog dana nasmijao. „Onda ste najmanje krivi.“
Do kraja zime Husein više nije morao skupljati granje da bi preživio hladne noći. Ipak, nastavio je povremeno odlaziti u šumu. Govorio je da mu šetnja koristi za leđa, iako mu niko nije vjerovao.
Jednog dana pronašao je izgubljenu dječju rukavicu i donio je u prodavnicu kao da je riječ o još jednom komadu zlata. Selma ju je objesila kraj kase. „Hoćeš li i za ovo odbiti nagradu?“ zadirkivala ga je. „Ako mi neko zbog rukavice napuni podrum krompirom, selim se iz sela“, odgovorio je.
Na proljeće je Husein učinio nešto što niko nije očekivao. Nije pokušao vratiti ljudima vrijednost drva niti prebrojati ko je koliko dao. Umjesto toga, kada je Asim nekoliko sedmica bio bolestan i nije mogao završiti pripremu bašte, Husein je svakog jutra odlazio kod njega i polako sređivao redove luka i krompira koliko su mu leđa dopuštala. Kada ga je Asim pitao zašto to radi, Husein je odgovorio: „Nemoj ovo zvati vraćanjem drva. Zovi ga zakašnjelim pitanjem.“ Asim se toliko smijao da je morao sjesti.
Godinu dana kasnije Elvira je ponovo došla u selo. Ovaj put lančić nije nosila oko vrata. Držala ga je u maloj kutiji u torbi i pokazala Huseinu da je popravila kopču koja je prvi put pukla. „Sad neće završiti pod bukvom“, rekla je.
Husein ju je odveo do šupe. Unutra je još bilo nešto drva od prethodne zime, ali uz zid je stajala nova uredna gomila koju je tokom ljeta kupio sam, malo po malo, odvajajući dio penzije svakog mjeseca.
„Ove godine sam se pripremio“, rekao je ponosno. Elvira ga je pitala smije li ipak, ako dođe jaka zima, nazvati i provjeriti ima li dovoljno. Husein je nekoliko trenutaka razmišljao, pa odgovorio: „Smiješ pitati. Ali nemoj odmah slati kamion.“
Kasnije su ljudi u selu priču prepričavali mnogo ljepše nego što se stvarno dogodila. Govorili su da je siromašni starac pronašao skupocjeno zlato, odbio bogatu nagradu i nekoliko dana kasnije misteriozno dobio cijelu šupu drva. Neki su tvrdili da je sve platila vlasnica lančića. Drugi su govorili da je to bila nagrada za poštenje.
Husein bi svaki put odmahivao glavom jer je znao da prava priča nije bila tako jednostavna. Elvira mu nije tajno kupila zimu, nije se pojavio bogati stranac, niti je vraćeni lančić nekim čudom pretvoren u ogrjev. Drva su došla iz deset različitih dvorišta, iz viška koji jednom čovjeku nije značio mnogo, iz nekoliko sati tuđeg rada, jednog traktora, malo goriva i činjenice da su ljudi konačno pogledali praznu šupu pored koje su mjesecima prolazili.
Husein je mislio da je tog zimskog jutra u šumi pronašao nešto vrijedno kada je pod snijegom ugledao zlatni lančić. Tek nekoliko dana kasnije, stojeći pred šupom punom drva i gledajući tragove desetak pari cipela u snijegu, shvatio je da je pronašao nešto mnogo rjeđe:
dokaz da čovjek može godinama šutjeti o vlastitoj nevolji, a da ipak postoje ljudi koji će, kada je konačno primijete, uzeti po nekoliko cjepanica iz svojih dvorišta i od njih sastaviti nečiju cijelu zimu.
Tada je prvi put nakon Behijine smrti naslonio čelo na hladna vrata šupe i zaplakao, ne zato što je bio siromašan i ne zato što mu je neko vratio uslugu, nego zato što je shvatio da je godinama vjerovao kako je ostao potpuno sam, a iza njegovih leđa desetak komšija upravo je dokazalo da nije.
KRAJ