U selu Zabrđe, između dvije planine obrasle bukovom šumom, postojala je jedna priča koju niko nije volio pričati nakon zalaska sunca.
Priča je govorila o jednoj običnoj smeđoj kokoši.
Nije bila najveća.
Nije bila najljepša.
Nije čak ni nosila najviše jaja.
Ali je imala jednu neobičnu naviku.
Samo one večeri kada bi neko u kući trebao umrijeti prije jutra, kokoš bi napustila svoje mjesto u kokošinjcu i otišla do kuće starog djeda Ismeta.
Popela bi se na prag.
Ušla unutra.
I sjela tik pored njegovih nogu.
Bez glasanja.
Bez pomjeranja.
Samo bi čekala.
Ljudi iz sela zvali su je Šara.
A Ismet je znao šta njen dolazak znači.
Prvi put se pojavila prije dvadeset i pet godina.
Te noći umrla je njegova supruga.
Drugi put, nekoliko godina kasnije, umrla je žena iz susjedne kuće.
Treći put, jedan mladić koji se vratio iz grada nije dočekao zoru.
Svaki put Šara bi došla.
I svaki put bi neko umro.
Ali postojala je još jedna stvar koju niko nije znao.
Šara nije uvijek upozoravala na smrt.
Ponekad je upozoravala na nešto mnogo gore.
Te jeseni u selo je stigao prvi snijeg.
Bio je oktobar, ali hladan vjetar spustio se s planine i prekrio krovove tankim slojem bijelog.
Ismet je sjedio kraj peći.
Njegov unuk Faris pomagao mu je unijeti drva.
„Djede, hoćeš li večeras zaključati vrata?“
„Uvijek ih zaključavam.“
„Ne uvijek.“
Ismet se nasmijao.
„Ti si postao gori od svoje majke.“
Faris se nasmijao.
Te večeri selo je bilo mirno.
Psi su ležali pred kućama.
Dim je izlazio iz dimnjaka.
Negdje u daljini čuo se potok.
A onda je, malo poslije devet sati, neko pokucao na vrata.
Tri puta.
Kuc.
Kuc.
Kuc.
Faris je otvorio.
Na pragu je stajao nepoznat muškarac.
Bio je mokar od kiše.
„Izvinite“, rekao je. „Auto mi se pokvario na putu.“
Ismet je ustao.
„Uđi.“
Čovjek je ušao.
Predstavio se kao Adnan.
Rekao je da je putovao prema gradu, ali da je zbog kvara morao potražiti pomoć.
Ismet mu je ponudio čaj.
Faris je donio deku.
Sve je djelovalo normalno.
Sve dok se nije začulo grebanje na vratima.
Faris je pogledao djeda.
Ismet je problijedio.
„Šara.“
Kokoš je stajala pred vratima.
Mokra.
Nepomična.
Gledala je pravo prema kući.
Faris je otvorio.
Šara je ušla.
Prošla pored njega.
Pored Adnana.
I sjela kraj Ismetovih nogu.
Faris je osjetio hladnoću.
Adnan je pogledao kokoš.
„Čudna životinja.“
Ismet nije odgovorio.
Samo je gledao u nju.
„Djede?“
„Šuti.“
Šara nije trepnula.
Samo je sjedila.
Sat je pokazivao deset.
Onda jedanaest.
Adnan je legao u malu sobu.
Faris je otišao u svoju.
Ismet je ostao kraj peći.
Ali Šara se nije pomjerala.
Oko ponoći Faris je čuo djeda kako govori:
„Nećeš opet.“
Faris je ustao.
„Djede?“
„Vrati se u krevet.“
„Šta je?“
Ismet je pokazao na kokoš.
„Došla je.“
„Znam.“
„Ne razumiješ.“
„Šta?“
Ismet je dugo šutio.
„Prvi put kada je došla, umrla je tvoja nana.“
Faris je problijedio.
„Drugi put, amidža Salih.“
„Treći?“
Ismet je pogledao prema zatvorenim vratima sobe u kojoj je spavao Adnan.
„Čovjek kojeg niko u selu nije poznavao.“
Faris je osjetio kako mu srce ubrzava.
„Hoćeš reći da će Adnan umrijeti?“
Ismet nije odgovorio.
Ujutro su pronašli Adnana mrtvog.
Ležao je u sobi.
Nije bilo znakova nasilja.
Ljekar iz grada rekao je da je srce jednostavno prestalo raditi.
Selo je danima pričalo o tome.
Ali Faris nije mogao zaboraviti jednu stvar.
Šara je sjedila kraj djeda cijele noći.
A ujutro je nestala.
Godine su prošle.
Faris je odrastao.
Ismet je ostario.
Priča o Šari postala je legenda.
Sve dok se jednog zimskog dana nije ponovilo.
Ovoga puta Faris je već imao svoju porodicu.
Živio je u istoj kući sa suprugom Hanom i malom kćerkom Lejlom.
Jedne noći, oko deset sati, neko je pokucao na vrata.
Faris je otvorio.
Na pragu je stajao njegov otac Jusuf.
Bio je blijed.
„Mogu li prespavati kod vas?“
„Naravno.“
Jusuf je ušao.
Faris ga je pitao šta se dogodilo.
„Ništa.“
Ali glas mu je drhtao.
U tom trenutku začulo se grebanje.
Faris se okrenuo.
Šara je stajala na vratima.
Bila je starija.
Ali još uvijek je izgledala isto.
Faris je zanijemio.
Njegov otac je pogledao kokoš.
„Ona još živi?“
Faris nije odgovorio.
Šara je ušla.
Prošla kroz sobu.
I sjela kraj njegovog oca.
Faris je osjetio kako mu se stomak steže.
„Babo…“
Jusuf ga je pogledao.
„Znam.“
„Šta znaš?“
„Znam šta znači.“
Te noći niko nije spavao.
Ujutro je Jusuf bio živ.
Šara je nestala.
Faris je pomislio da je priča završena.
Ali kada je otvorio kokošinjac, pronašao je još jednu kokoš.
Mrtvu.
Bez vidljive povrede.
Faris je odmah otišao do oca.
„Šta se događa?“
Jusuf ga je dugo gledao.
„Nije kokoš ta koja zna ko će umrijeti.“
„Nego?“
„Neko joj govori.“
Faris se ukočio.
„Ko?“
Jusuf nije odgovorio.
Samo je rekao:
„Tvoj djed.“
Faris je osjetio kako mu se tlo pomjera pod nogama.
„Djed Ismet?“
„Da.“
„Ali on je mrtav već dvije godine.“
Jusuf je klimnuo.
„Znam.“
Faris je te večeri otišao do stare djedove kuće.
Kuća je godinama bila prazna.
Otvorio je vrata.
Unutra je još uvijek mirisalo na drva.
Na stolu je pronašao staru bilježnicu.
Prva stranica bila je prazna.
Druga također.
Tek na trećoj pisalo je:
„Ako Šara dođe, ne pitaj koga će uzeti. Pitaj zašto.“
Faris je okrenuo stranicu.
Tamo je bila lista imena.
Prvo ime – njegova nana.
Drugo – Salih.
Treće – Adnan.
Zatim još sedam imena.
Sva su bila mrtva.
Ali ispod njih nalazilo se jedno ime koje Faris nije očekivao.
Jusuf.
Njegov otac.
Faris je potrčao kući.
Vrata su bila otvorena.
U kući nije bilo nikoga.
„Babo!“
Tišina.
Na stolu je ležao komad papira.
Faris ga je uzeo.
Na njemu je pisalo:
„Ne traži me u kući.“
Faris je izašao napolje.
Šara je stajala na putu.
Gledala je prema šumi.
Faris je potrčao za njom.
Kokoš je išla prema staroj vodenici.
Tamo je pronašao svog oca.
Jusuf je stajao pored stare kamene konstrukcije.
„Babo!“
Jusuf se okrenuo.
„Kasno je.“
„Šta radiš ovdje?“
„Tražim ono što je tvoj djed sakrio.“
Faris je zastao.
„Šta?“
Jusuf je pokazao prema podu vodenice.
Ispod kamenja pronašli su malu drvenu kutiju.
U njoj su bile fotografije.
I dokumenti.
A na vrhu je bila jedna fotografija na kojoj su bili Ismet, Jusuf i još nekoliko muškaraca.
Faris je pogledao oca.
„Šta je ovo?“
Jusuf je zatvorio oči.
„Prije mnogo godina, tvoj djed je otkrio da neko krade novac namijenjen obnovi sela.“
„Ko?“
Jusuf nije odgovorio.
Faris je pogledao fotografiju.
Jedan čovjek bio je zaokružen crvenom olovkom.
Bio je to Adnan.
Faris je zanijemio.
„Čekaj.“
„Da.“
„Ali Adnan je bio stranac.“
Jusuf je klimnuo.
„Nije bio stranac.“
„Ko je onda bio?“
„Bio je čovjek koji je dolazio u selo pod drugim imenima.“
Faris je osjetio jezu.
„Zašto ga je djed pustio u kuću?“
„Jer ga je poznavao.“
Odjednom je Šara počela glasno kljucati kamen.
Faris i Jusuf su se okrenuli.
Ispod kamena čuo se zvuk.
Kao da nešto udara iznutra.
Jusuf je problijedio.
„To nije moguće.“
Faris je podigao kamen.
Ispod njega je bila mala šupljina.
A u njoj stari sat.
Sat je još radio.
Tik.
Tak.
Tik.
Tak.
Na poklopcu je bilo urezano:
„Jedan sat za svaki život.“
Faris je pogledao oca.
„Šta ovo znači?“
Jusuf je šutio.
A onda je rekao:
„Tvoj djed nije predviđao smrt.“
„Nego?“
„On ju je pokušavao spriječiti.“
Faris je pogledao listu imena.
„Kako?“
„Svaki put kada bi saznao da neko dolazi u selo s lošom namjerom, pokušao je upozoriti ljude.“
„A kokoš?“
Jusuf je pogledao Šaru.
„Šara je uvijek pratila njega.“
Faris je osjetio knedlu u grlu.
„Znači, nije znala ko će umrijeti?“
Jusuf je odmahnuo glavom.
„Ne.“
„Šta je onda značilo kada bi sjela kraj njega?“
Jusuf je pogledao prema kući.
„Značilo je da je tvoj djed već znao da će te noći neko biti u opasnosti.“
Faris je otvorio bilježnicu do kraja.
Na posljednjoj stranici stajala je jedna rečenica:
„Ako jednog dana Šara sjedne pored tebe, nemoj čekati jutro.“
Faris je pogledao kokoš.
Šara je sada sjedila kraj njegovih nogu.
I prvi put u životu nije osjetio strah od nje.
Osjetio je upozorenje.
Te noći Faris i Jusuf vratili su se u selo.
Ali kada su stigli do kuće, vrata su bila širom otvorena.
Hana i Lejla nisu bile unutra.
Na podu je stajao samo jedan papir.
Na njemu je pisalo:
„Sad znaš zašto je djed uvijek čekao kokoš.“
Faris je istrčao napolje.
U daljini je vidio tragove stopala koji su vodili prema šumi.
A Šara je već krenula za njima.
Faris je potrčao.
Nije znao koga će pronaći.
Nije znao ko je u opasnosti.
Ali je znao jedno.
Te večeri Šara nije došla da sačeka jutro.
Došla je da ga spriječi.
A duboko u šumi, iza stare vodenice, pronašli su malu kuću za koju niko u selu nije znao.
Vrata su bila zaključana.
Iza njih se čuo dječji plač.
Faris je pogledao oca.
Jusuf je šapnuo:
„Tvoj djed je znao da će se ovo jednom dogoditi.“
Faris je podigao staru bravu.
A onda je začuo glas svoje kćerke:
„Babo… nemoj ulaziti.“
Faris se ukočio.
„Lejla?“
„Nisam sama.“
Tišina.
A onda drugi glas.
Dubok.
Poznat.
Glas čovjeka za kojeg su svi u selu vjerovali da je mrtav.
„Kasniš, Farise.“
Šara je zakukurikala.
I prvi put te noći pobjegla od vrata.
Faris je shvatio da djedova bilježnica nije govorila o smrti.
Govorila je o čovjeku koji je godinama čekao da se vrati.
I upravo se vratio.