U selu Dolovi, duboko među bosanskim brdima, ljudi su vjerovali da životinje primijete ono što čovjeku promakne.
Selo je bilo malo, svega tridesetak kuća razbacanih po zelenim padinama. Iznad posljednjih kuća počinjala je gusta šuma, a ispod sela tekla je uska rijeka koju su mještani zvali Bijela voda.
U sredini sela nalazio se stari bunar.
Bio je stariji od većine kuća.
Oko njega je bio podignut kameni zid, na čijoj su površini godine ostavile duboke tragove. Voda u njemu bila je hladna čak i tokom najtoplijih ljeta.
Ali bunar je imao jednu neobičnu priču.
Svaki put kada bi neki stranac prvi put došao u selo, jedna koza po imenu Bela odbijala bi da pije vodu iz bunara.
Istog dana.
Bez izuzetka.
Njen vlasnik, stari djed Hamid, govorio je da je to njen „znak opreza“.
„Bela osjeti čovjeka prije nego što ga mi upoznamo“, govorio je.
Mještani su se smijali.
„Hamid, koza ti nije policajac.“
Djed bi samo odmahnuo glavom.
„Možda nije. Ali nikada nije pogriješila.“
Njegov unuk Emir često je slušao tu priču.
I uvijek se smijao.
Sve dok jednog oktobarskog jutra u selo nije stigao nepoznat čovjek.
Došao je starim tamnim automobilom.
Zaustavio se kod prodavnice i pitao gdje može pronaći konačište.
Bio je visok, sijede kose i nosio je tamni kaput.
Predstavio se kao Viktor.
Rekao je da traži kuću svog pokojnog djeda.
Navodno je njegov djed nekada živio u Dolovima.
Niko ga nije prepoznao.
Ali selo je bilo malo, pa su svi brzo saznali za njegov dolazak.
Hamid je sjedio ispred svoje kuće kada je Viktor prošao pored njega.
Bela je stajala u dvorištu.
Čim je ugledala stranca, prestala je jesti.
Hamid je podigao pogled.
Viktor mu je klimnuo.
„Dobar dan.“
„Dobar dan.“
„Vi ste Hamid?“
Starac se namrštio.
„Kako znaš moje ime?“
Viktor se nasmiješio.
„Čuo sam od ljudi.“
Bela je odjednom počela nemirno hodati.
Hamid je pogledao prema njoj.
„Opet.“
Emir je izašao iz kuće.
„Šta opet?“
Hamid nije odgovorio.
Samo je pogledao kozu.
Nekoliko sati kasnije, Emir je odveo Belu do bunara.
Koza je bila žedna.
Ali kada je Emir zahvatio vodu i približio joj posudu, Bela se povukla.
„Hajde.“
Ništa.
„Pij.“
Koza je okrenula glavu.
Emir je pogledao djeda.
„Djede…“
Hamid je tiho rekao:
„Stranac.“
Emir se nasmijao.
„Ne možeš ozbiljno.“
„Čekaj.“
Te noći Bela nije pila.
Ni sljedećeg jutra.
Viktor je za to vrijeme obilazio selo.
Raspitivao se o starim kućama.
Posebno o jednoj napuštenoj kući iznad šume.
Kući koja je pripadala porodici Vuković.
„Zašto baš ta kuća?“ pitao je Emir.
Viktor je odgovorio:
„Tamo je živio moj djed.“
„Kako se zvao?“
Čovjek je zastao.
„Milan.“
Emir je osjetio nešto čudno.
Ime mu je bilo poznato.
Te večeri pitao je djeda.
„Jesi li poznavao Milana Vukovića?“
Hamid je dugo šutio.
„Jesam.“
„Kakav je bio?“
Starac je gledao prema šumi.
„Čovjek koji je znao previše.“
„Šta je znao?“
„Ne pitaj.“
Emir nije odustao.
„Djede, zašto Viktor traži njegovu kuću?“
Hamid je spustio glas.
„Jer možda ne traži kuću.“
Te riječi su Emiru ostale u glavi cijele noći.
Sljedećeg jutra Viktor je nestao.
Nije ga bilo u gostinskoj kući.
Njegov automobil je još bio parkiran.
Mještani su počeli pričati.
Neko je rekao da je otišao u šumu.
Drugi su tvrdili da je možda već pronašao ono što je tražio.
Emir je otišao do djeda.
„Moramo ga pronaći.“
Hamid ga je pogledao.
„Ne.“
„Zašto?“
„Jer sam čekao da se ovo ponovi.“
„Šta?“
Hamid je uzeo stari ključ iz džepa.
„Prije četrdeset godina, jedan čovjek je došao u selo.“
„Ko?“
„Isto kao Viktor.“
„I šta se dogodilo?“
„Tri dana kasnije nestao je moj brat.“
Emir je problijedio.
„Nestao?“
„Nikada ga nismo pronašli.“
„A stranac?“
Hamid je spustio pogled.
„Nestao je iste noći.“
Emir je pogledao prema Beli.
Koza je stajala kraj ograde i gledala prema šumi.
„Znači, Bela je i tada znala?“
Hamid klimnu.
„I tada je odbila piti.“
Emir je osjetio hladnoću.
„Kako znaš?“
„Jer sam ja tada bio taj koji joj je donosio vodu.“
Obojica su krenula prema šumi.
Bela ih je pratila.
Nakon gotovo sat vremena pronašli su Viktorov automobil.
Bio je ostavljen pored stare kuće Vukovića.
Vrata kuće bila su otvorena.
Unutra je sve bilo prekriveno prašinom.
Na zidu je visila stara fotografija.
Hamid je prišao.
Na fotografiji je bio njegov brat Hasan.
Pored njega je stajao Milan Vuković.
A između njih nalazila se ista ona koza.
Bela.
Emir je zanijemio.
„To nije moguće.“
Hamid je gledao fotografiju.
„Nije ista Bela.“
„Ali izgleda isto.“
„Jer je Bela uvijek ista.“
Emir ga je zbunjeno pogledao.
Hamid nije objasnio.
U tom trenutku začuli su zvuk iza zida.
Tri udarca.
Hamid je podigao glavu.
„Ima neko ovdje.“
Počeli su tražiti skriveni prolaz.
Iza stare police pronašli su mala vrata.
Ključ koji je Hamid nosio otvorio ih je.
Iza vrata nalazio se uski podzemni hodnik.
Bela je odmah krenula naprijed.
„Čekaj!“ viknuo je Emir.
Ali koza je nestala u mraku.
Hamid je upalio lampu.
Hodnik je vodio duboko ispod zemlje.
Na zidovima su se nalazile stare oznake.
Nakon nekoliko minuta čuli su glas.
„Ima li koga?“
Bio je to Viktor.
Pronašli su ga u maloj kamenoj prostoriji.
Bio je povrijeđen.
„Šta se dogodilo?“ pitao je Emir.
„Pod se srušio.“
Hamid ga je pogledao.
„Šta si tražio?“
Viktor je šutio.
„Reci.“
„Dnevnik.“
„Čiji?“
„Mog djeda.“
Hamid je prišao.
„Zašto?“
Viktor je izvadio stari papir.
„Jer je moj djed prije smrti rekao da je u ovom selu ostavio dokaz da nije bio kriv.“
„Za šta?“
Viktor je progutao knedlu.
„Za nestanak vašeg brata.“
Hamid se ukočio.
„Šta?“
Viktor je nastavio:
„Moj djed nije ubio Hasana. Pokušao ga je spasiti.“
U prostoriji je zavladala tišina.
Viktor je pokazao prema zidu.
„Hasan je otkrio da neko koristi podzemne prolaze ispod sela za krijumčarenje ukradene robe. Htio je to prijaviti.“
„Ko?“
Viktor je spustio pogled.
„Čovjek koji je tada bio najugledniji u selu.“
Hamid je problijedio.
„Ko?“
Viktor je izvadio fotografiju.
Na njoj je bio čovjek kojeg Emir nije poznavao.
Ali Hamid ga je prepoznao.
„Moj otac.“
Emir je pogledao djeda.
„Tvoj otac?“
Hamid je jedva izgovorio:
„Da.“
Istina je bila mnogo gora nego što su očekivali.
Hasan nije nestao zbog stranca.
Nestao je jer je otkrio tajnu vlastite porodice.
Hamidov otac ga je odveo u podzemni prolaz kako bi ga ušutkao.
Ali Milan Vuković ga je pronašao.
Pokušao ga je izvesti.
Tada se prolaz urušio.
Milan je uspio pobjeći.
Hasan nije.
A nakon toga je selo povjerovalo da je Milan kriv.
Viktorov djed cijeli je život nosio tu krivicu na sebi, iako je pokušao spasiti Hasana.
„Zašto nije rekao istinu?“ upitao je Emir.
Viktor je odgovorio:
„Jer je znao da bi tada selo razbilo porodice. A imao je dokaz samo u ovom dnevniku.“
Hamid je zatvorio oči.
„Četrdeset godina sam mrzio pogrešnog čovjeka.“
Odjednom se začulo grebanje.
Bela se pojavila na drugom kraju hodnika.
U ustima je nosila nešto.
Bio je to mali metalni predmet.
Hamid ga je uzeo.
Na njemu je bilo urezano Hasanovo ime.
Ispod imena datum.
Hamid je počeo plakati.
„To je njegov nož.“
Viktor je pogledao Belu.
„Kako je pronašla ovo?“
Hamid je obrisao suze.
„Ona uvijek zna.“
Kada su izašli iz tunela, već je padao mrak.
Vratili su se u selo.
Viktor je sutradan napustio Dolove, ali prije odlaska predao je Hamidu dnevnik.
Istina o Hasanu konačno je izašla na vidjelo.
Nekoliko dana kasnije Bela je ponovo prišla bunaru.
Emir je zahvatio vodu.
Koza je prišla.
Pomirisala je posudu.
I prvi put nakon tri dana popila.
Emir se nasmijao.
„Znači, gotovo je.“
Hamid ga je pogledao.
„Za ovaj put.“
„Šta znači za ovaj put?“
Starac je pokazao prema putu.
Na kraju sela pojavio se čovjek kojeg niko nije poznavao.
Bela je istog trenutka prestala piti.
Emir je pogledao djeda.
Hamid je šutio nekoliko sekundi.
Onda je tiho rekao:
„Izgleda da nam Bela opet nešto govori.“
Nepoznati čovjek se zaustavio kod bunara.
Pogledao je prema njima.
A zatim prema šumi.
Bela je spustila uši.
I nije prišla vodi.
Te večeri Emir je pronašao još jednu stranicu u Hasanovom starom dnevniku.
Na njoj je pisalo samo:
„Ako Bela jednog dana odbije vodu zbog čovjeka koji dolazi poslije mene, ne pitajte ko je. Pitajte šta je došao pronaći.“
Emir je podigao pogled prema prozoru.
Stranac je još uvijek stajao pored bunara.
I gledao pravo prema njegovoj kući.
Tada je Emir prvi put shvatio:
Bela nikada nije upozoravala selo na ljude.
Upozoravala ih je na njihove namjere.