Krava koja je ispunjavala želje
Na kraju jednog malog sela, daleko od gradske buke, živio je starac po imenu Ibrahim. Imao je malu drvenu kuću, nekoliko kokoši i samo jednu kravu.
Ali ta krava nije bila obična.
Bila je potpuno crna, sa neobično sjajnim očima. Ibrahim ju je dobio od jednog nepoznatog čovjeka koji je jednog kišnog dana pokucao na njegova vrata.
Prije nego što mu je predao uže, čovjek mu je samo rekao:
„Čuvaj je dobro. I nikada od nje ne traži ono što ti zaista ne treba.“
Ibrahim tada nije razumio šta je time mislio.
Prvih nekoliko dana sve je izgledalo normalno. Ali jedne večeri, dok je sjedio ispred kuće i gledao u prazno dvorište, starac je tiho rekao:
„Eh, kada bih barem imao dovoljno drva za cijelu zimu.“
Sljedećeg jutra Ibrahim je iza štale ugledao ogromnu gomilu savršeno suhih drva.
Pomislio je da je to slučajnost.
Nekoliko dana kasnije, kroz šalu je rekao:
„Kada bih barem imao dovoljno novca da popravim krov.“
Sljedećeg jutra, ispod starog drveta u dvorištu, pronašao je vreću punu novca.
Ibrahim se sledio.
Pogledao je prema kravi.
Ona je samo mirno stajala i gledala ga.
Od tog dana počeo je pažljivo birati svoje želje.
Šta god bi poželio, sutradan bi se nekako pojavilo.
Nova vrata. Hrana. Novac. Čak i stari sat koji je pripadao njegovom pokojnom ocu.
Ali krava nikada nije mukala kada bi mu ispunila želju.
Samo bi ga gledala.
Kao da je čekala nešto.
Godine su prolazile i Ibrahim je postajao sve stariji. Jedne hladne zimske noći probudio ga je čudan zvuk iz štale.
Kao da je neko šaputao njegovo ime.
Ibrahim je uzeo lampu i polako krenuo prema štali.
Kada je otvorio vrata, krava je stajala okrenuta prema njemu.
U prvi mah nije primijetio ništa neobično.
A onda je ugledao nešto zbog čega mu je lampa ispala iz ruke.
Na zidu štale, iza krave, bile su urezane desetine imena.
Neka su bila veoma stara.
Neka je jedva mogao pročitati.
A na samom dnu zida bilo je napisano njegovo ime.
IBRAHIM.
Ispod njegovog imena stajao je datum.
Datum koji je bio — sutrašnji dan.
Starac je ustuknuo.
„Ko si ti?“ šapnuo je.
Krava je prvi put muknula.
Ali ovaj put njen glas nije zvučao kao glas životinje.
Zvučao je kao ljudski šapat:
„Vrijeme je da mi uzvratiš.“
Ibrahim je cijelu noć proveo budan.
Ujutro je odlučio da posljednji put iskoristi svoju čudesnu kravu.
Prišao joj je, pogledao je u oči i rekao:
„Želim samo jedno… želim da mi kažeš šta se dogodilo ljudima čija su imena na zidu.“
Krava je dugo šutjela.
Zatim je spustila glavu prema podu.
Ibrahim je pogledao ispred njenih nogu.
Tamo je ležala stara fotografija.
Na fotografiji je bio isti onaj nepoznati čovjek koji mu je prije mnogo godina doveo kravu.
Ali iza njega je stajao mladi Ibrahim.
Starac je preblijedio.
Tada se sjetio.
Prije mnogo godina, još kao mladić, pronašao je tu istu kravu u šumi.
Tada je poželio da mu se život potpuno promijeni.
Ali se više ničega nije sjećao.
Krava ga je gledala svojim dubokim očima.
A onda je ponovo progovorila:
„Nisi me ti dobio od njega, Ibrahim.“
Starac je drhtavim glasom upitao:
„Pa odakle si došla?“
Krava je prišla korak bliže.
„Ti si mene jednom već imao.“
U tom trenutku lampa se ugasila.
Kada je svanulo, komšije su pronašle štalu potpuno praznu.
Nije bilo ni krave, ni Ibrahima.
Samo su na zidu ostala imena.
A ispod Ibrahimovog imena pojavio se novi datum.
Današnji.
Od tog dana niko više nije vidio crnu kravu.
Ali stariji ljudi iz sela i danas pričaju da se, kada neko noću poželi nešto što ne bi smio poželjeti, iz pravca stare štale ponekad čuje tiho mukanje.
A na zidu, kažu, svake godine osvane još jedno novo ime.