U malom bosanskom gradu Maglaju, na uglu glavne ulice nalazila se stara apoteka u kojoj su ljudi dolazili ne samo po lekove već i po savet. Farmaceutkinja Emina radila je tamo već petnaest godina i gotovo svakog stalnog kupca poznavala je po imenu.
Znala je ko dolazi po insulin, ko po lekove za pritisak, a ko samo da na nekoliko minuta popriča jer kod kuće nije imao nikoga. Tog hladnog novembarskog popodneva u apoteci je bila velika gužva. Ljudi su nervozno čekali red, gledali na sat i uzdisali.
Među njima je polako stajala sitna starica u iznošenom kaputu i staroj vunenoj marami. U rukama je čvrsto stezala recept i mali platneni novčanik iz kojeg je povremeno vadila sitne kovanice, pa ih ponovo vraćala kao da se nada da će se nekim čudom njihov broj povećati.
Kada je konačno došla na red, Emina je uzela recept, pronašla lek za srce i tiho izgovorila cenu. Starica je nekoliko puta prebrojala novac. Prsti su joj drhtali, a lice je postajalo sve bleđe. Posle dugog ćutanja spustila je pogled i jedva čujno rekla: „Fale mi samo dva evra.“
Zatim je zamolila farmaceutkinju da vrati lek na policu jer će pokušati ponovo za nekoliko dana kada dobije malu pomoć od komšinice. Emina je znala da tih nekoliko dana može biti opasno za nekoga ko mora redovno uzimati terapiju, ali pravila su bila stroga. Nije smela izdati lek bez plaćanja.
U redu iza starice stajao je mladić od oko trideset godina u tamnoj jakni. Zvao se Denis i izgledao je veoma nervozno. Nekoliko puta je pogledao na sat, a zatim glasno uzviknuo: „Hoćete li više završiti? Ljudi imaju obaveze!“ Starica se trgnula od stida i odmah počela skupljati recept i novac.
Nekoliko ljudi u redu nezadovoljno je klimnulo glavom, dok je Emina pokušavala smiriti situaciju. Starica se više nikome nije usudila pogledati u oči. Tiho je rekla da joj je žao što je zadržala red i krenula prema izlazu, noseći recept u drhtavim rukama.
Čim su se vrata zatvorila za njom, Denis je prišao pultu. Emina je očekivala da će nastaviti da se žali, ali on je iz džepa izvadio novčanik, spustio nekoliko novčanica na pult i tihim glasom rekao: „Platite njen lek. Ali nemojte joj reći da sam ja. Samo recite da je sve rešeno.“
Zatim je izvadio mali papirić i hemijsku olovku. Napisao je nekoliko rečenica, presavio poruku i zamolio Eminu da je preda starici tek kada bude izlazila iz apoteke. Farmaceutkinja ga je zbunjeno pogledala. Nije mogla da razume kako je čovek koji je malopre bio toliko grub odjednom postao potpuno druga osoba.
Emina je istrčala za staricom i stigla je tek na pola ulice. Pozvala ju je da se vrati u apoteku jer je račun u međuvremenu plaćen. Starica je tvrdila da je sigurno došlo do greške, ali ju je Emina ubedila da uđe. Kada joj je pružila kesicu sa lekom i malu presavijenu poruku, rekla je samo da ju je ostavio jedan mušterija koji nije želeo da otkrije svoje ime.
Starica je polako otvorila papirić. Čitala je nekoliko sekundi, a zatim su joj oči zasuzile. Međutim, mnogo jače od nje zaplakala je sama farmaceutkinja kada je videla šta piše na toj poruci.
Na papiriću je stajalo samo nekoliko jednostavnih rečenica: „Izvinite što sam povisio glas. Nisam bio ljut na vas. Žurio sam u bolnicu da poslednji put stignem videti svoju majku. Pre deset godina i ona je jednom vratila lek jer nije imala dovoljno novca. Niko joj tada nije pomogao. Kada sam danas video vas, shvatio sam da ne smem dozvoliti da se ista priča ponovi. Molim vas, oprostite mi.“ Emina više nije mogla zadržati suze.
Gledala je čas u poruku, čas u staricu koja ju je drhtavim rukama privijala uz grudi. U tom trenutku niko od njih nije znao da će se već istog dana otkriti istina koja će ovu priču učiniti još dirljivijom.
Starica je još nekoliko trenutaka nemo gledala u poruku, kao da nije mogla da poveruje da nekoliko iskrenih rečenica može toliko dotaći čovekovo srce. Farmaceutkinja Emina obrisala je suze i tiho upitala želi li da sedne jer je videla koliko joj drhte ruke.
Starica je klimnula glavom. Kada je malo došla sebi, rekla je da se zove Kata i da već četrdeset godina živi sama u maloj kući na kraju grada. Njena penzija bila je toliko mala da je svakog meseca morala birati između hrane, grejanja i lekova.
Ovoga puta odlučila je prvo platiti račun za struju jer je zima već počela, nadajući se da će nekako skupiti novac za terapiju. Nije želela nikoga moliti za pomoć. „Najteže nije kada nemaš novca“, rekla je kroz suze. „Najteže je kada osećaš da si teret svima oko sebe.“
U međuvremenu, Denis je već vozio prema kantonalnoj bolnici. Srce mu je lupalo dok je prolazio kroz semafore, nadajući se da neće zakasniti. Njegova majka Azra već nekoliko dana nalazila se na intenzivnoj nezi zbog teškog srčanog oboljenja.
Lekari su prethodne večeri rekli da porodica treba biti spremna na najgore. Kada je stigao u bolnicu, medicinska sestra ga je odmah odvela do sobe. Azra je bila budna, ali veoma slaba. Čim ga je ugledala, blago se nasmešila i upitala zašto kasni.
Denis joj nije želeo reći da se zadržao u apoteci. Samo je seo pored kreveta i uhvatio je za ruku. Nekoliko minuta kasnije ispričao joj je šta se dogodilo sa staricom. Azrine oči su se ispunile suzama. Tiho je šapnula: „Sine, ako si danas spasio nečije srce, onda si meni dao najlepši poklon koji si mogao.“
Dok su razgovarali, doktor koji je vodio Azrino lečenje slučajno je čuo deo njihove priče. Prišao je Denisu i rekao da ga nešto želi pitati. Kada je čuo da je starica ostala bez leka za srce zbog samo dva evra, zamolio je Denisa da se vrati u apoteku i pokuša saznati njeno ime.
Objasnio je da bolnica zajedno sa nekoliko humanitarnih organizacija upravo pokreće program pomoći starijim osobama koje ne mogu redovno kupovati terapiju, ali da još nisu uspeli pronaći ljude kojima je pomoć najpotrebnija. Denis nije mnogo razmišljao. Čim je izašao iz bolnice, odmah se vratio u apoteku.
Kada je ponovo ušao, Emina i Kata još su sedele za malim stolom u uglu. Denis se iskreno izvinio starici zbog svog povika na početku. Kata ga je pogledala toplim očima i uhvatila za ruku. „Sine“, rekla je, „više me zabolelo to što si bio tužan nego to što si povisio glas.“
Denis nije razumeo šta želi reći. Tada je ona objasnila da je odmah primetila njegov pogled pun brige i da je znala da ga muči nešto mnogo veće od čekanja u redu. Emina je zatim ispričala razlog njegovog povratka.
Kada je doktor kasnije stigao u apoteku, razgovarao je sa Katom gotovo pola sata. Saznao je da nije jedina u takvoj situaciji. U njenoj ulici živelo je još nekoliko starijih ljudi koji su često preskakali terapiju jer nisu imali dovoljno novca.
Nekoliko nedelja kasnije zahvaljujući toj slučajnoj priči pokrenut je lokalni fond pod nazivom „Dva evra nade“. Apoteke, lekari, građani i privrednici počeli su izdvajati sitne donacije kako nijedan penzioner više ne bi morao vratiti lek zbog nekoliko evra. Na svakoj kasi postavljena je mala providna kutija sa natpisom:
„Ako možeš, ostavi koliko želiš. Nekome će upravo taj sitniš spasiti život.“ Ljudi su u početku ubacivali po jedan ili dva evra, ali kako se priča širila, fond je rastao iz dana u dan. Za manje od godinu dana stotine starijih ljudi dobile su besplatnu terapiju koju ranije nisu mogli priuštiti.
Denis je svakodnevno posećivao majku u bolnici. Njeno stanje se polako popravljalo i posle dva meseca konačno je otpuštena kući. Prvog dana kada je izašla iz bolnice zamolila je sina da je odvede upravo u onu apoteku.
Tamo su ih dočekale Emina i Kata. Starica je donela domaću pitu koju je sama napravila kao znak zahvalnosti. Kada je upoznala Azru, dugo ju je grlila. Njih dve su brzo postale prijateljice, iako se pre toga nikada nisu srele. Azra je kasnije priznala da je upravo priča o Kati vratila veru i njoj i Denisu da dobrota među ljudima još postoji.
Jednog prolećnog jutra lokalna televizija snimala je prilog o fondu „Dva evra nade“. Novinar je pitao Denisa zašto je prvo povisio glas na staricu, a zatim joj pomogao. On nije pokušavao da opravda svoj postupak. Mirno je rekao:
„Tog dana bio sam uplašen da ću izgubiti majku i dopustio sam da me strah učini grubim. Ali čovek nije ono što kaže u najgorem trenutku. Čovek je ono što odluči da uradi odmah posle toga.“ Te reči brzo su se proširile društvenim mrežama i mnogi su ih delili kao podsetnik da nikada ne znamo kakvu bitku vodi osoba koja stoji ispred nas u redu.
Godinu dana kasnije, na zidu iste apoteke postavljena je mala drvena ploča. Na njoj nije bilo velikih imena ni fotografija. Pisalo je samo: „Ponekad dva evra nisu samo novac. Ponekad su još jedan otkucaj srca, još jedan zagrljaj, još jedan novi dan.“
Svakog jutra Kata bi prolazila pored te ploče sa osmehom, redovno uzimala svoju terapiju i kratko zastala da zahvali Bogu što je tog hladnog dana jedan nervozni mladić ipak poslušao glas svog srca. A Denis je svaki put kada bi je video znao da je najveći dug koji čovek može vratiti onaj koji nikada nije bio zapisan ni na jednom računu, već samo u ljudskoj savesti.
KRAJ