Te noći je Sarajevo bilo neobično tiho. Hladan vjetar spuštao se niz padine Trebevića, a ulična svjetla bacala su blijede odraze po mokrom asfaltu. U maloj ulici na periferiji grada većina kuća bila je u potpunom mraku. Ljudi su spavali, a samo je poneki automobil prolazio praznom cestom.
U jednoj od starih kuća živio je sedamdesetdvogodišnji Mustafa Hadžić. Bio je penzionisani željezničar, tih i povučen čovjek koji je nakon smrti supruge živio gotovo potpuno sam. Jedino društvo pravio mu je pas po imenu Rex, veliki smeđi mješanac kojeg je Mustafa pronašao prije nekoliko godina pored puta.
Rex nije bio običan pas. Mustafa je često govorio da mu je upravo on pomogao da preživi najteže godine nakon smrti supruge. Svakog jutra zajedno su šetali do obližnjeg parka, a navečer bi Rex ležao ispred vrata kuće i čekao da Mustafa ugasi svjetlo.
Preko puta Mustafine kuće živio je tridesetpetogodišnji Faruk Selimović. Faruk je radio u jednoj automehaničarskoj radionici u Sarajevu i ustajao je rano svako jutro. Zbog toga mu je san bio veoma važan.
Već nekoliko noći Rex je lajao.
Prve noći Faruk je samo zatvorio prozor.
Druge noći je opsovao i okrenuo se na drugu stranu.
Treće noći, oko dva sata ujutro, više nije mogao izdržati.
Rex je ponovo počeo lajati.
Faruk je ustao iz kreveta, obukao jaknu i izašao iz kuće.
„Mustafa!“, povikao je preko ulice.
Starac se pojavio na prozoru.
„Šta je bilo?“
„Opet vaš pas!“
„Šta s njim?“
„Laje cijelu noć! Ljudi pokušavaju spavati!“
Mustafa je pogledao prema Rexu.
Pas je stajao u dvorištu i gledao prema drugoj strani ulice.
„Smirit će se“, rekao je Mustafa.
„To govorite svaku noć.“
„Ne znam šta mu je.“
Faruk je podigao glas.
„Onda ga držite u kući!“
Mustafa je nekoliko trenutaka šutio.
„Pokušat ću.“
„Nemojte pokušavati. Uradite nešto.“
Faruk se okrenuo i otišao.
Mustafa je ostao stajati kraj prozora.
Rex je i dalje lajao.
Ali nije gledao prema Farukovoj kući.
Gledao je prema staroj kući na kraju ulice.
Kući koja je godinama bila prazna.
Te noći Faruk je konačno zaspao.
Narednih nekoliko dana sve je izgledalo mirno.
Rex više nije lajao.
Faruk je pomislio da je problem riješen.
Jedne večeri, dok je prolazio ulicom, vidio je Mustafu kako sjedi na klupi ispred kuće.
„Dobro veče“, rekao je Faruk.
Mustafa je klimnuo.
„Dobro veče.“
Faruk je zastao.
„Je li pas dobro?“
Mustafa se nasmiješio.
„Jeste.“
„Dobro.“
Nije želio dalje razgovarati.
Ali Mustafa ga je pozvao.
„Faruk.“
„Da?“
„Izvini zbog onih noći.“
Faruk je odmahnuo rukom.
„Nema veze.“
„Rex je stariji pas. Ponekad se ponaša čudno.“
„Razumijem.“
Faruk je otišao.
Nije znao da je Mustafa te večeri primijetio nešto što ga je zabrinulo.
Rex je ponovo gledao prema praznoj kući.
Te noći oko 1:40 pas je počeo lajati.
Mustafa se probudio.
Sjeo je na krevet i slušao.
Rex nije lajao prema ulici.
Lajao je prema praznoj kući.
„Šta ti je, prijatelju?“, šapnuo je Mustafa.
Prišao je prozoru.
U prvi trenutak nije vidio ništa.
A onda je primijetio nešto neobično.
Na prozoru prazne kuće pojavio se veoma slab narandžasti odsjaj.
Mustafa je otvorio prozor.
Osjetio je miris dima.
Ustao je koliko je brzo mogao.
„Faruk!“
Ali Faruk je već spavao.
Mustafa je izašao u dvorište.
Rex je povukao lanac i počeo još jače lajati.
Dim se već počeo širiti ispod krova stare kuće.
Mustafa je shvatio.
Požar.
Kuća je gorjela.
Nije razmišljao.
Uzeo je telefon i pozvao vatrogasce.
Zatim je potrčao prema Farukovoj kući.
Počeo je udarati na vrata.
„Faruk! Faruk, probudi se!“
Faruk je otvorio vrata, potpuno zbunjen.
„Šta se dešava?“
„Požar!“
„Gdje?“
„U staroj kući!“
Faruk je izašao.
U tom trenutku ugledao je dim.
„Bože…“
Plamen se već pojavljivao kroz prozore.
Faruk je odmah pozvao svoju suprugu i probudio komšije.
Za nekoliko minuta cijela ulica je bila budna.
Vatrogasci su stigli i počeli gasiti požar.
Niko nije znao kako je vatra počela.
Kuća je godinama bila prazna.
Faruk je stajao na ulici i gledao prema Rexu.
Pas je sjedio pored Mustafe.
Faruk je osjetio kako mu se steže grlo.
Sjetio se svih noći kada je vikao na starca.
Sjetio se kako je govorio da ušutka psa.
A taj isti pas je sada možda spasio cijelu ulicu.
Prišao je Mustafi.
„Je li Rex prvi osjetio dim?“
Mustafa je pogledao psa.
„Mislim da jeste.“
Faruk je kleknuo pored Rexa.
Pas ga je pogledao.
Faruk ga je pomilovao po glavi.
„Izvini, prijatelju.“
Rex je samo mahnuo repom.
Ali priča tu nije završila.
Sljedećeg jutra vatrogasci su pregledali ostatke kuće.
Jedan od njih je pronašao nešto neobično.
U podrumu su se nalazile stare plinske boce i nekoliko kanistera benzina.
„Ovo nije trebalo biti ovdje“, rekao je vatrogasac.
Faruk je pogledao Mustafu.
„Misliš li da je požar slučajan?“
Mustafa je odmahnuo glavom.
„Ne znam.“
Policija je počela istragu.
Saznalo se da je kuća pripadala čovjeku koji je prije nekoliko godina otišao u Njemačku.
Ali ono što je bilo još čudnije jeste činjenica da je neko posljednjih nekoliko sedmica ulazio u kuću.
Na vratima su pronađeni svježi tragovi.
Faruk je počeo razmišljati.
Ako je neko koristio kuću, možda je požar bio namjeran.
Nekoliko dana kasnije policija je pronašla snimke nadzorne kamere sa obližnje prodavnice.
Na snimku se vidio automobil koji se zaustavio ispred kuće nekoliko sati prije požara.
Faruk je prepoznao automobil.
Pripadao je čovjeku koji je nekoliko puta ranije dolazio u njihovu ulicu.
Zvao se Senad.
Bio je bivši vlasnik male građevinske firme.
Policija ga je pronašla dva dana kasnije.
U početku je negirao sve.
Ali kada su pronašli njegove otiske na vratima podruma, priznao je da je tamo držao gorivo i drugi materijal.
Tvrdio je da je požar izbio slučajno.
Međutim, istraga je pokazala da je pokušao izazvati požar kako bi uništio tragove nelegalnog skladištenja.
Da Rex nije počeo lajati, vatra bi se vjerovatno proširila na nekoliko kuća.
Najviše bi bila ugrožena Farukova kuća.
Nakon svega, Faruk je otišao kod Mustafe.
U rukama je nosio veliku vreću hrane za pse.
„Ovo je za Rexa.“
Mustafa se nasmijao.
„Ne trebaš.“
„Treba.“
„Zašto?“
Faruk je pogledao psa.
„Zato što sam mu dugovao izvinjenje.“
Mustafa je sjeo na klupu.
Faruk je sjeo pored njega.
Neko vrijeme su šutjeli.
Onda je Faruk rekao:
„Znaš, Mustafa, ja sam mislio da je vaš pas samo problem.“
Mustafa se nasmijao.
„I ja sam to nekad mislio.“
„Kako to?“
„Kad sam ga našao, bio je uplašen. Lajao je na svakoga. Nisam znao zašto.“
Faruk ga je pogledao.
„A sada?“
Mustafa je pogledao Rexa.
„Sada znam da ponekad životinje primijete ono što ljudi ne vide.“
Faruk je šutio.
Onda je rekao:
„Da nije bilo njega…“
Mustafa ga je prekinuo.
„Nemoj tako razmišljati.“
Ali obojica su znala šta je moglo da se dogodi.
Nekoliko sedmica kasnije ulica je ponovo bila mirna.
Na mjestu stare kuće ostala je samo prazna parcela.
Faruk više nikada nije spavao otvorenog prozora bez da provjeri je li sve u redu.
A Rex je ponovo svake noći ležao ispred Mustafine kuće.
Jedne večeri Faruk je prolazio pored njih.
„Laku noć, Mustafa.“
„Laku noć.“
Faruk je pogledao Rexa.
„A ti, junaku?“
Rex je podigao glavu.
Faruk se nasmijao.
„Samo nemoj večeras lajati.“
Mustafa se nasmijao.
„Ako počne, bolje ga poslušaj.“
Faruk je zastao.
„Hoću.“
Od tog dana više nikada nije gledao Rexovo lajanje kao smetnju.
Jer je shvatio da iza buke ponekad postoji upozorenje.
Iza starca kojeg je smatrao dosadnim susjedom krila se priča o čovjeku koji je cijeli život pomagao drugima, a nikada nije tražio ništa zauzvrat.
A iza psa kojeg je želio ušutkati krio se instinkt koji je te noći možda spasio cijelu ulicu.
Godinama kasnije, kada bi neko u ulici spomenuo taj požar, Faruk bi uvijek rekao istu stvar:
„Te noći nisam čuo psa kako laje. Čuo sam upozorenje koje sam zamalo ignorisao.“
Mustafa bi se tada samo nasmiješio.
A Rex bi, kao da razumije svaku riječ, podigao glavu i pogledao prema ulici.
Jer ponekad najvažnije upozorenje ne dolazi glasom čovjeka.
Ponekad dolazi kroz lavež psa kojeg ste samo nekoliko dana ranije željeli ušutkati.