Papagaj koji je znao sutrašnji dan
U jednom malom selu, skrivenom između visokih brda i guste šume, živjela je starica po imenu Fatima.
Fatima je bila tiha i mudra žena. Imala je malu kuću sa drvenim prozorima, starim namještajem i velikim dvorištem. Živjela je sama, ali nikada se nije osjećala potpuno usamljeno.
Imala je jednog neobičnog papagaja.
Zvao se Zeko.
Fatima ga je dobila prije mnogo godina od putnika koji je prolazio kroz selo. Čovjek joj je tada rekao samo jednu čudnu rečenicu:
„Ovaj papagaj ne ponavlja tuđe riječi. On pamti ono što još nije izgovoreno.“
Fatima se tada nasmijala i pomislila da je čovjek samo želio da je zadivi.
Ali nekoliko godina kasnije shvatila je da je govorio istinu.
Jedne večeri, dok je Fatima sjedila kraj peći i pila čaj, Zeko je iznenada rekao:
„Sutra će padati snijeg.“
Fatima je pogledala kroz prozor.
Nebo je bilo vedro.
Nije bilo ni jednog oblaka.
„Neće“, nasmijala se.
Ali sljedećeg jutra selo je bilo prekriveno snijegom.
Fatima se iznenadila.
Nekoliko dana kasnije papagaj je rekao:
„Sutra će ti doći čovjek sa plavim kaputom.“
I zaista, sljedećeg dana na vrata je pokucao nepoznati čovjek u plavom kaputu.
Fatima je počela vjerovati svom papagaju.
Od tada bi ga svake večeri pitala:
„Zeko, šta će se dogoditi sutra?“
A papagaj bi joj uvijek odgovorio.
Nekad bi predvidio nešto sasvim obično.
Nekad bi rekao da će neko doći.
Nekad bi upozorio Fatimu da ne izlazi iz kuće.
Sve što bi rekao, dogodilo bi se.
Ali jedne hladne zimske večeri Fatima je postavila isto pitanje:
„Zeko… šta će se dogoditi sutra?“
Papagaj je dugo šutio.
Prvi put nije odgovorio.
Fatima ga je ponovo upitala:
„Šta će biti sutra?“
Zeko je polako okrenuo glavu prema njoj.
Zatim je rekao:
„Sutra ćeš upoznati nekoga koga si čekala cijeli život.“
Fatima je ostala bez riječi.
Te noći nije mogla spavati.
Sljedećeg jutra, tačno u podne, neko je pokucao na vrata.
Fatima je otvorila.
Na pragu je stajao mladić kojeg nikada prije nije vidjela.
U ruci je držao staru fotografiju.
Pružio joj je fotografiju bez riječi.
Fatima ju je pogledala.
Na fotografiji je bila ona.
Ali nije bila stara.
Bila je mlada djevojka.
Pored nje je stajao muškarac kojeg je poznavala.
Bio je to njen muž, koji je nestao prije više od četrdeset godina.
Fatimi su zadrhtale ruke.
„Odakle ti ovo?“
Mladić je tiho odgovorio:
„Ovo je pronađeno u kući mog oca.“
Fatima ga je pogledala.
„Ko je tvoj otac?“
Mladić je spustio pogled.
„Čovjek kojeg ste čekali četrdeset godina.“
Fatima nije mogla vjerovati.
Ali prije nego što je išta uspjela reći, iza nje se začuo glas papagaja:
„Nije on taj.“
Fatima se polako okrenula.
Zeko je stajao na svom mjestu i gledao mladića.
„Šta značiš?“ upitala je.
Papagaj je nekoliko sekundi šutio.
A onda je rekao:
„On je došao po tebe.“
Fatima je osjetila hladnoću niz leđa.
Mladić je zatvorio vrata.
Tada je papagaj prvi put rekao nešto što Fatima nikada ranije nije čula:
„Ne pitaj me šta će biti sutra.“
Fatima je šapatom upitala:
„Zašto?“
Zeko je pogledao prema starom satu na zidu.
Kazaljke su se zaustavile.
A onda je papagaj izgovorio:
„Zato što sutra više neće postojati.“
Te noći niko iz sela nije vidio svjetlo u Fatiminoj kući.
Sljedećeg jutra vrata su bila širom otvorena.
Fatime nije bilo.
Ni mladića.
Ni papagaja.
Na stolu je ostala samo stara fotografija.
Ali sada je na fotografiji bilo nešto drugačije.
Fatima više nije stajala pored svog muža.
Pored nje je stajao Zeko.
A iza njih je stajao isti mladić.
Na poleđini fotografije pisalo je samo:
„Ovo se dogodilo sutra.“