Baka Milka je tog božićnog jutra ustala prije svitanja, iako prethodne noći gotovo nije spavala. Imala je sedamdeset osam godina, boljela su je koljena i trebalo joj je nekoliko minuta samo da ustane iz kreveta, ali tog jutra bol kao da joj nije smetala. Bio je Božić, a Milka je bila uvjerena da će joj doći sinovi. Imala ih je trojicu: Dragana, Zorana i najmlađeg Nikolu.
Sva trojica odavno su napustila rodno selo. Dragan je živio u Beogradu, Zoran u Novom Sadu, a Nikola je prije skoro deset godina otišao u Austriju. Dok je njihov otac Radomir bio živ, kuća je za praznike bila puna. Djeca, snahe, unuci, miris hrane i glasovi koji su dopirali iz svake sobe. Nakon Radomirove smrti okupljanja su postajala sve rjeđa.
Ipak, Milka je svake godine pripremala kuću kao da će se svi pojaviti. Za nju Božić nije bio običan datum. Bio je dan kada porodica treba biti zajedno, a upravo je porodično okupljanje duboko povezano s tradicionalnim obilježavanjem praznika u srpskim pravoslavnim porodicama.
Tri dana ranije nazvala je Dragana. „Dolazite li za Božić?“ pitala je. Sin je nekoliko sekundi šutio. „Vidjet ćemo, mama. Djeca imaju neke planove.“ Milka je odmah odgovorila: „Dobro, dobro, samo pitam.“ Zatim je zvala Zorana. On joj je rekao da možda svrate poslije ručka. „Nemoj ti ništa puno spremati“, dodao je. Nikola iz Austrije poslao joj je kratku poruku:
„Čujemo se za Božić, majko.“ Milka je iz te tri neodređene rečenice napravila ono što je željela čuti: svi će nekako doći. Zato je prethodnog dana spremila koliko je mogla. Na stolu je bila česnica, a kuću je uredila kao nekada dok je Radomir bio živ. Česnica i običaj vezan za prvog božićnog gosta — položajnika — dio su poznate srpske božićne tradicije.
Najviše se radovala unucima. Za svakog je pripremila po malu kesu. Nije imala mnogo novca. Od penzije je nakon lijekova, drva i računa ostajalo malo, ali je mjesecima odvajala po nekoliko stotina dinara. Najstarijem unuku kupila je kožni novčanik, unuci šal, a najmlađima čokolade i vunene čarape.
Na svaku kesu zalijepila je papirić s imenom. „Da se ne pobrka“, govorila je sama sebi dok ih je slagala ispod stare komode. Zatim je pogledala fotografiju pokojnog muža. „Radomire, ove godine će valjda svi doći“, šapnula je.
U kući je bilo hladno. Peć je loše vukla, a drva koja su joj ostala bila su vlažna. Milka je zato grijala samo kuhinju i malu sobu u kojoj je spavala. Veliku dnevnu sobu nije koristila mjesecima, ali je za Božić otvorila vrata, obrisala prašinu i postavila stolnjak koji je čuvala za posebne dane.
Za sto je stavila deset tanjira. Tri za sinove, tri za snahe, nekoliko za unuke i jedan za sebe. Dok ih je slagala, zastala je kod mjesta na kojem je nekada sjedio Radomir. Tanjir tamo nije stavila. Samo malu svijeću.
Oko devet sati očekivala je prvi automobil.
Nije došao.
U deset je nekoliko puta prišla prozoru. Put kroz selo bio je mokar i blatnjav, a povremeno bi prošao automobil. Svaki put bi joj srce brže zakucalo. Ali automobili bi nastavili dalje.
U pola jedanaest zazvonio je telefon.
Bio je Dragan.
„Hristos se rodi, mama.“
Milka se odmah nasmijala. „Vaistinu se rodi, sine. Gdje ste?“
Nastala je kratka tišina.
„Mama, mi ipak nećemo moći danas. Djeca su sinoć kasno legla, a Ivana kaže da je put loš. Doći ćemo sljedeći vikend.“
Milkin osmijeh je nestao, ali glas nije promijenila.
„Naravno, sine. Nemojte po lošem putu.“
„Jesi dobro?“
„Odlično. Sve imam.“
„Dobro. Čujemo se.“
Poziv je trajao manje od dvije minute.
Milka je pogledala tri kese na kojima su bila imena Draganove djece. Nije ih pomjerila.
Oko podne nazvao je Zoran. Nije ni pokušavao zvučati kao da će doći. „Mama, kod Sanjinih smo. Njen brat je došao iz Njemačke pa su se svi okupili. Mislili smo možda kasnije, ali bit će kasno.“ Milka je samo rekla: „Ostanite tamo, sine. Nemojte juriti.“ Zoran joj je obećao da će doći „ovih dana“. Kada je prekinuo vezu, Milka je sjela za sto.
Sada je čekala samo Nikolin poziv.
Jedan sat.
Dva sata.
Telefon je šutio.
Ručak se hladio.
Milka nije jela. Govorila je sebi da nije gladna. U stvarnosti nije željela početi ručak jer joj se činilo da bi time priznala da niko neće doći. Svakih desetak minuta podizala je poklopac sa šerpe, pogledala hranu i ponovo ga vratila.
Oko tri popodne pokušala je nazvati Nikolu. Telefon je zazvonio nekoliko puta, pa se uključila govorna pošta.
„Sine, majka je“, rekla je. „Samo da ti čestitam Božić. Nemoj zvati ako si zauzet. Dobro sam.“
Prekinula je.
Nije bila dobro.
Dodala je posljednja dva komada drveta u peć. Plamen se podigao, ali kratko. U velikoj sobi već se osjećala hladnoća. Milka je obukla stari vuneni džemper preko bluze koju je čuvala za praznike.
Oko četiri sata uzela je jedan tanjir sa stola.
Zatim drugi.
Počela ih je vraćati u ormar.
Kod trećeg je stala.
„Ostavit ću“, rekla je sama sebi. „Možda ipak neko dođe.“
Tada je neko pokucao na vrata.
Milka se ukočila.
Prvo je pomislila da joj se učinilo.
Onda se kucanje ponovilo.
Tri puta.
Srce joj je počelo lupati kao da ima dvadeset godina. Brzo je krenula prema vratima, koliko su joj bolesna koljena dopuštala.
„Ko je?“
S druge strane začuo se muški glas.
„Ja sam, baka Milka.“
Nije prepoznala glas.
Otvorila je vrata.
Pred njom je stajao mladić od možda dvadeset pet godina. Na sebi je imao radnu jaknu, a u jednoj ruci držao je kesu, u drugoj nekoliko komada suhih drva.
Milka ga je zbunjeno gledala.
„Izvinite što smetam. Ja sam Stefan. Sin pokojnog Željka iz donje mahale.“
Tada ga je prepoznala.
Željko je bio njihov nekadašnji komšija. Umro je nekoliko godina ranije. Njegov sin odavno je živio u gradu i Milka ga nije vidjela još od vremena kada je bio dječak.
„Stefane?“
Mladić se nasmijao.
„Ja sam.“
„Otkud ti?“
„Došao sam jutros kod tetke. Vidio sam da vam se iz dimnjaka skoro ništa ne dimi. Tetka kaže da ste sami.“
Milka se postidjela.
„Nisam sama. Djeca će…“
Nije završila rečenicu.
Stefan je pogledao prema stolu iza nje.
Deset postavljenih mjesta govorilo je dovoljno.
Nije pitao ništa.
Samo je podigao drva.
„Mogu li ovo ubaciti kraj peći?“
Milka ga je pustila unutra.
Stefan je očistio peć, donio još jednu turu drva iz automobila i za dvadesetak minuta kuhinja je ponovo bila topla. Milka je cijelo vrijeme pričala kako njeni sinovi „imaju obaveze“ i kako će sigurno doći narednih dana.
Stefan nijednom nije rekao ništa ružno.
Kada je završio, krenuo je prema vratima.
„Čekaj“, rekla je Milka.
„Šta je?“
„Ne ide se iz kuće gladan na Božić.“
„Baka Milka, tetka me čeka.“
„Neka čeka pet minuta.“
Izvadila je tanjir koji je nekoliko minuta ranije vratila u ormar.
Stefan je sjeo.
Milka je pred njega stavila ručak.
Prvi put tog dana i ona je sjela jesti.
Dok su razgovarali, Stefan joj je ispričao da radi kao električar, da se nedavno oženio i da mu je supruga trudna. Milka se odmah razvedrila.
„Kad se rodi, donesi mi dijete da ga vidim.“
„Hoću.“
„Nemoj samo govoriti hoću kao moji.“
Čim je to izgovorila, zašutjela je.
Stefan se pravio da nije primijetio.
Nakon nekoliko minuta začulo se novo kucanje.
Ovoga puta Stefan je otvorio.
Na vratima je stajala njegova supruga Marija, njegova tetka Vera i dvoje djece iz komšiluka. Vera je u rukama nosila kolač.
„Šta vi radite?“ pitala je Milka.
„Stefan kaže da ovdje ima više hrane nego ljudi“, odgovorila je Vera.
„Ali vi imate svoj ručak.“
„Već smo ručali.“
Djeca su utrčala u kuću i odmah prišla peći.
Za nekoliko minuta ona velika soba koju je Milka cijeli dan grijala za sinove počela se puniti ljudima koje nije očekivala.
Vera je donijela kafu.
Marija je pomogla Milki oko posuđa.
Djeca su pronašla stare domine u ladici.
Stefan je dodao još drva.
Milka je prvi put tog dana prestala gledati prema prozoru.
Telefon je zazvonio oko šest.
Nikola.
Milka se javila.
„Majko, oprosti. Tek sad sam vidio koliko je sati. Bili smo kod prijatelja, pa… Hristos se rodi.“
„Vaistinu se rodi, sine.“
U pozadini se čuo smijeh ljudi.
Nikola je zastao.
„Ko je kod tebe?“
Milka je pogledala oko sebe.
„Gosti.“
„Koji gosti?“
„Ljudi koji su pokucali.“
Nikola nije razumio.
„Je li Dragan došao?“
„Nije.“
„Zoran?“
„Nije.“
Milka nije rekla ništa više.
Nakon razgovora sjela je pored peći i dugo gledala plamen.
Te noći Stefan je prije odlaska donio dovoljno suhih drva za nekoliko dana. Kada mu je Milka pokušala dati novac, gotovo se naljutio.
„Ne treba.“
„Sine, drva koštaju.“
„Znam.“
„Onda uzmi.“
Stefan je zastao.
„Baka Milka, sjećate li se kada je moj otac ostao bez posla?“
Milka ga je pogledala.
Jedva se sjećala.
„Imao sam devet godina“, nastavio je. „Tata nije imao novca za školske knjige. Vi ste mi ih kupili.“
Milka je odmah odmahnula rukom.
„Ma kakvi.“
„Jeste.“
„To je bilo davno.“
„Meni nije.“
Milka nije znala šta da odgovori.
Stefan je zatvorio vrata za sobom, a ona je ostala pored peći s rukama u krilu.
Nekada je pomogla dječaku i zaboravila.
Dječak nije.
Narednog jutra Dragan je nazvao majku. Nešto u njenom glasu bilo mu je drugačije.
„Kako si provela jučer?“
„Lijepo.“
„Je li neko došao?“
„Jeste.“
Milka mu je ispričala.
Dragan je šutio.
Nekoliko sati kasnije nazvao je Zorana. Prvi put su braća otvoreno razgovarala o majci.
„Znaš li da je čekala sama?“
„Pa rekao sam da ne mogu.“
„I ja sam.“
„Nikola?“
„Zaboravio je nazvati do šest.“
Nastala je tišina.
Dragan je tada rekao:
„Mi smo stvarno idioti.“
Tri dana kasnije pred Milkinom kućom zaustavila su se dva automobila.
Došli su Dragan i Zoran sa porodicama.
Donijeli su hranu, poklone i drva.
Milka ih je dočekala na vratima.
Nije ih grdila.
To ih je boljelo više nego da jeste.
Dragan je prvi rekao:
„Mama, izvini.“
Milka je pokušala prekinuti.
„Ma šta imaš…“
„Nemoj. Pusti me.“
Spustio je pogled.
„Nisam imao obavezu. Samo mi je bilo lakše ostati kod kuće.“
Zoran je priznao isto.
Milka ih je pustila unutra.
Djeca su pronašla kese s imenima koje su još uvijek stajale ispod komode.
„Bako, ovo je za nas?“
Milka se nasmijala.
„Za koga bi bilo?“
Najmlađi unuk ju je zagrlio.
Tek tada je zaplakala.
Ne zato što su konačno došli.
Nego zato što je tri dana ranije zamišljala upravo taj zagrljaj.
Nikola je iz Austrije stigao mjesec dana kasnije. Nije imao dobar izgovor i nije ga pokušavao izmisliti.
„Zaboravio sam, majko.“
Milka ga je pogledala.
„Znam.“
„Ljutiš se?“
„Jesam.“
Nikola nije očekivao tako direktan odgovor.
„Ali proći će“, dodala je. „Samo nemoj čekati da mene prođe.“
Ta rečenica ga je pogodila.
Od tada su braća napravila dogovor. Nisu obećali da će svaki praznik provoditi zajedno jer su znali da život nije tako jednostavan. Ali dogovorili su da majka više neće biti posljednja stavka u njihovim planovima.
Dragan je počeo dolaziti svake druge nedjelje.
Zoran joj je organizovao dostavu drva prije zime.
Nikola ju je zvao video-pozivom nekoliko puta sedmično.
Milka se šalila da je trebalo da ostane sama za Božić mnogo ranije.
Ali iza šale ostala je mala rana.
Sljedećeg Božića kuća je bila puna.
Ovoga puta Dragan je stigao prvi.
Zoran odmah poslije njega.
Nikola je došao iz Austrije dan ranije.
Djeca su trčala kroz sobe, snahe spremale sto, a Milka sjedila pored peći i gledala sve ono što je godinu dana ranije čekala uz deset praznih tanjira.
Tada je neko pokucao.
Dragan je krenuo otvoriti.
Na vratima je stajao Stefan sa suprugom i malom bebom.
„Samo smo došli da baka Milka vidi nekoga.“
Milka je ustala brže nego što su joj koljena dopuštala.
„Daj mi to dijete!“
Svi su se nasmijali.
Uzela je bebu u naručje i poljubila je u čelo.
Dragan je pogledao Stefana. Znao je cijelu priču.
Prišao mu je i pružio ruku.
„Hvala ti za prošlu godinu.“
Stefan je odgovorio:
„Nemate meni šta zahvaljivati.“
„Imamo.“
„Onda joj samo nemojte više dozvoliti da čeka.“
Dragan nije imao šta dodati.
Kasnije, kada su lomili česnicu, Milka je insistirala da Stefanova porodica ostane. Česnica tradicionalno okuplja ukućane oko božićne trpeze, a u nekim običajima čuva se dio i za gosta koji naiđe.
Te večeri za stolom nije bilo praznih mjesta.
Milka je pogledala sinove, unuke, Stefana i njegovu malu kćerku.
Zatim je pogledala fotografiju pokojnog Radomira.
„E, moj Radomire“, šapnula je, „sad bi ti rekao da je previše ljudi.“
Dragan ju je čuo.
„Šta kažeš, mama?“
„Ništa. Jedite.“
Milka je živjela još nekoliko godina.
Nakon njene smrti sinovi su čistili kuću i u ladici pronašli tri kese koje nikada nisu vidjeli.
Na svakoj je bilo ime jednog sina.
Unutra nije bilo novca.
Bile su fotografije iz njihovog djetinjstva.
Na poleđini svake Milka je nešto napisala.
Draganova je govorila:
„Bio si prvi koji me učinio majkom.“
Zoranova:
„Uvijek si se vraćao kući kad bi se naljutio na cijeli svijet.“
A na Nikolinoj:
„Najmlađi uvijek misli da ima najviše vremena.“
Nikola je tu rečenicu pročitao nekoliko puta.
Onda je izašao iz kuće da ga braća ne vide kako plače.
Na kraju su odlučili da kuću ne prodaju.
Obnovili su je i nastavili se tamo okupljati barem jednom godišnje.
Ne zato što su vjerovali da jedna kuća može sačuvati porodicu.
Nego zato što su znali koliko je lako izgubiti naviku dolaska.
A sve je počelo onog Božića kada je baka Milka postavila deset tanjira, naložila posljednja drva i satima slušala svaki automobil koji prolazi kroz selo.
Sinovi nisu došli.
Unuci nisu došli.
Telefon je uglavnom šutio.
A kada je konačno neko pokucao, iza vrata nije stajao nijedan čovjek kojeg je cijeli dan čekala.
Stajao je dječak kojem je prije mnogo godina kupila školske knjige i na kojeg je potpuno zaboravila.
On nije zaboravio nju.
I zato su njeni sinovi tog Božića naučili nešto što nijedan poklon nije mogao popraviti:
Roditelje ne boli najviše kada im ne donesete ništa. Boli ih kada pripreme mjesto za vas, a vi im ne kažete da će stolica ostati prazna.
Jer star čovjek ponekad ne čeka ručak.
Ne čeka poklon.
Ne čeka ni pomoć.
Čeka samo zvuk vrata.
I nekoga ko će pokucati dok još ima ko da ih otvori.
KRAJ