Tog Badnjeg dana snijeg je od ranog jutra padao nad malim gradom u zapadnoj Srbiji. Ispred pijace ljudi su žurili s kesama, kupovali ribu, orahe, suhe šljive i posljednje stvari za prazničnu trpezu. Na nekoliko mjesta prodavale su se hrastove grančice badnjaka, jednog od prepoznatljivih simbola Badnjeg dana i večeri u srpskoj pravoslavnoj tradiciji. Među odraslim prodavcima stajao je i jedanaestogodišnji Nikola.
Imao je staru plavu jaknu kojoj je nedostajalo jedno dugme, vunenu kapu navučenu preko ušiju i patike kroz koje je već nakon sat vremena počela ulaziti voda. Ispred sebe je na komadu kartona poredao dvadesetak malih badnjaka koje je prethodnog dana pripremio sa djedom. Na kartonu je dječijim rukopisom napisao: „Badnjak – 200 dinara.“
Nikola nije tog jutra želio biti na ulici. Želio je sjediti kod kuće pored peći, gledati televiziju sa mlađom sestrom Milicom i čekati majku da napravi posnu večeru. Ali u njihovoj kući više nije bilo gotovo ničega. Otac Dragan poginuo je dvije godine ranije na gradilištu, a majka Jelena ostala je sama sa dvoje djece i svojim bolesnim ocem Radovanom.
Radila je kao čistačica u jednoj školi, povremeno i po kućama, ali njena mala plata jedva je pokrivala struju, hranu i lijekove. Tog decembra situacija je bila posebno teška. Radovan je morao kupiti terapiju, račun za struju kasnio je dva mjeseca, a u šupi je ostalo drva možda za još nekoliko dana. Kada je Nikola prethodne večeri čuo majku kako u kuhinji govori djedu da ne zna šta će staviti djeci na sto za Božić, donio je odluku bez da joj išta kaže.
Ustao je prije šest sati i otišao do djeda. Radovan je već bio budan. „Šta ćeš tako rano?“ pitao ga je. Nikola mu je rekao da želi prodavati badnjake. Djed ga je prvo odbio. „Ti si dijete. Nije tvoje da razmišljaš o računima.“ Nikola je odgovorio: „Ne razmišljam o računima. Hoću samo da kupim nešto za Božić.“ Radovan je znao da laže.
Ipak, nije imao srca da ga potpuno zaustavi. Pomogao mu je pripremiti nekoliko snopića hrastovih grančica i rekao da se vrati prije mraka. U srpskoj tradiciji badnjak je najčešće hrast ili cer, a u savremenim gradskim uslovima često se koristi upravo manji snop hrastovih grančica. „Ako ti bude hladno, odmah kući“, rekao je djed. Nikola je obećao. Obojica su znala da vjerovatno neće poslušati.
Prva dva sata prošla su dobro. Nekoliko ljudi kupilo je badnjake. Jedna starija žena dala mu je tri stotine dinara i nije uzela kusur. Nikola je pažljivo stavljao novac u malu metalnu kutiju koju je ponio od kuće. Svaki put kada bi neko kupio, u glavi bi računao koliko još treba.
Hiljadu dinara za hranu. Još nekoliko stotina za slatkiše Milici. Ako uspije prodati sve, možda može majci dati ostatak za struju. Nije znao koliko tačno račun iznosi. Znao je samo da je veliki jer ga je vidio na stolu, presavijenog ispod pepeljare.
Oko podneva snijeg je počeo padati jače. Ljudi su sve brže prolazili. Nikola je podizao badnjak svaki put kada bi neko prišao. „Badnjak, dvjesta dinara!“ govorio bi. Neki bi zastali, pogledali i nastavili dalje. Drugi su već kupili.
Nekoliko ljudi pitalo je zašto nije u školi, ne znajući da je raspust. Jedan čovjek u skupom kaputu uzeo je badnjak, pregledao ga i rekao: „Kod onog tamo je sto pedeset.“ Vratio ga je na karton i otišao. Nikola nije odgovorio. Samo je popravio grančice i nastavio čekati.
Poslije tri sata više nije osjećao prste na nogama. Čarape su mu bile mokre. Ruke je povremeno grijao dahom, a onda ih ponovo stavljao u džepove. Mogao je otići u obližnju pekaru i kupiti nešto toplo, ali nije želio trošiti novac.
Od kuće je ponio komad hljeba namazan džemom i pojeo ga još ujutro. U džepu je imao malu plastičnu bocu vode koja je sada bila gotovo ledena. Pogledao je metalnu kutiju. Prodao je devet badnjaka. Ostalo ih je jedanaest. „Još samo jedanaest“, rekao je sebi.
Oko dva sata pojavio se njegov školski drug Stefan sa roditeljima. Stefan je imao novu zimsku jaknu i debele čizme. Kada je ugledao Nikolu, zastao je. „Šta radiš ovdje?“ Nikola je odgovorio: „Prodajem.“
Stefanov otac kupio je jedan badnjak, ali dječaci gotovo ništa nisu rekli jedan drugom. Nikola se stidio. Nije znao zašto. Nije krao, nije prosio, radio je nešto pošteno. Ipak, kada je Stefan otišao, Nikola je spustio glavu. Već je zamišljao šta će se pričati kada se vrate u školu. „Nikola prodaje na ulici.“ U njegovim godinama takve stvari bole više nego hladnoća.
Negdje pred četiri sata pijaca se počela prazniti. Ostali prodavci polako su pakovali stvari. Jedan stariji čovjek koji je prodavao nekoliko metara dalje prišao je Nikoli. „Hajde, mali, idi kući. Smrznućeš se.“
Nikola je odmahnuo glavom. „Imam još sedam.“ „Prodaj sutra.“ „Sutra je Božić.“ Čovjek ga je pogledao i shvatio da ga neće ubijediti. Skinuo je rukavice i pružio mu ih. Nikola nije htio uzeti. „Imam svoje.“ Nije ih imao. Starac mu ih je samo stavio na karton. „Vratićeš mi dogodine.“ Nikola ih je navukao. Bile su ogromne, ali tople.
Tada je uz trotoar polako stao crni Mercedes.
Nikola ga u početku nije ni pogledao. Takvi automobili često su prolazili tom ulicom. Vrata su se otvorila i izašao je muškarac od pedesetak godina u tamnom kaputu. Imao je sijedu kosu i naočale. Pogledao je nekoliko prodavača, a zatim prišao Nikoli. „Koliko je badnjak?“ pitao je.
„Dvesta dinara.“ „Koliko ih imaš?“ Nikola je pogledao karton. „Sedam.“ „Koliko za svih sedam?“ Dječak je brzo računao. „Hiljadu četiristo.“ Čovjek je izvadio novčanik. Nikola je već počeo skupljati badnjake, ali muškarac ga je zaustavio. „Polako. Zašto prodaješ po ovom vremenu?“
Nikola je slegnuo ramenima. „Treba nam.“ „Šta vam treba?“ „Ništa.“ Čovjek se blago nasmiješio. „Ako vam ništa ne treba, zašto se smrzavaš ovdje?“ Nikola je odmah postao oprezan.
Majka ga je učila da ne priča nepoznatim ljudima o porodici. „Samo prodajem.“ Muškarac je primijetio mokre patike. „Gdje su ti roditelji?“ „Mama je kući.“ „A tata?“ Nikola je spustio pogled. „Nemam tatu.“ Čovjek više nije pitao.
Izvadio je dvije novčanice i pružio mu ih. Nikola je pogledao iznos i odmah rekao: „Nemam toliko kusura.“ „Ne treba kusur.“ „Ali badnjaci su hiljadu četiristo.“ „Znam.“ „Ovo je više.“ „Ostatak je tvoj.“ Nikola je odmahnuo glavom.
„Mama kaže da ne uzimam novac koji nisam zaradio.“ Muškarac ga je nekoliko trenutaka gledao, a onda se nasmijao. „Dobro. Onda mi prodaj još nešto.“ „Nemam ništa.“ „Imaš li dostavu?“ Nikola nije razumio. „Kakvu dostavu?“ „Da mi odneseš jedan badnjak do kuće. Onda si zaradio ostatak.“
Nikola je odmah rekao da ne može ići s nepoznatim čovjekom. Muškarac se ponovo nasmijao. „Pametno. Onda ćemo drugačije.“ Izvadio je telefon i nazvao nekoga. Nakon nekoliko minuta prišao im je vozač iz Mercedesa.
Čovjek mu je rekao da stavi badnjake u gepek. Nikola je stajao zbunjen. „Sve uzimate?“ „Sve.“ „Šta ćete sa sedam?“ „Imam veliku porodicu.“ Nikola nije znao da li govori istinu. Nije ga ni zanimalo. Prvi put tog dana karton ispred njega bio je prazan.
Muškarac se zvao Aleksandar Vasić. Bio je vlasnik firme koja je godinama radila građevinske poslove po Srbiji i Bosni. Nije rekao Nikoli ništa od toga. Samo ga je pitao gdje može pozvati taksi da ga odveze kući. Nikola je rekao da će autobusom. Aleksandar je pogledao prema njegovim mokrim patikama. „Nećeš čekati autobus.
“ Nikola je ponovo odbio ući u automobil. Na kraju su pozvali taksi. Aleksandar je platio vozaču unaprijed i rekao mu da dječaka odveze direktno kući. Prije nego što je Nikola sjeo, muškarac ga je pitao kako mu se zove majka. „Zašto?“ „Zato što bih želio sutra donijeti još nešto.“ Nikola je odmah rekao: „Ne treba.“ Aleksandar je klimnuo. „Dobro. Onda neću.“
Kada je Nikola stigao kući, Jelena je bila bijesna. Nije ni znala gdje je otišao dok joj otac nije priznao. „Jesi li ti normalan? Cijeli dan na snijegu!“ vikala je dok mu je skidala mokre čarape. Nikola je iz džepa izvadio metalnu kutiju i stavio je na sto.
„Za Božić.“ Jelena ju je otvorila. Kada je vidjela novac, oči su joj se napunile suzama. „Sine, nisam tražila ovo od tebe.“ „Znam.“ „Ti treba da budeš dijete.“ Nikola je tiho odgovorio: „Jesam. Samo sam htio da Milica ima nešto za Božić.“
Jelena se okrenula da djeca ne vide kako plače.
Sljedećeg jutra porodica je rano ustala. U pravoslavnoj tradiciji Božić je izrazito porodičan praznik, a Badnje veče i badnjak povezani su sa zajedništvom, mirom i željama za blagostanje doma. Jelena je napravila skroman ručak. Nikola je novcem od badnjaka kupio čokoladu za Milicu i nekoliko osnovnih namirnica. Ostatak je stavio majci u torbu. Nije bilo mnogo, ali njemu se činilo da je uradio nešto veliko. O Aleksandru nije mnogo pričao. Rekao je samo da je jedan čovjek kupio posljednjih sedam badnjaka.
Oko jedanaest sati pred njihovom kućom začuo se automobil.
Nikola je pogledao kroz prozor.
Crni Mercedes.
„Mama“, rekao je tiho.
Jelena je prišla prozoru. „Ko je to?“ „Onaj čovjek.“
Aleksandar je izašao iz automobila, ali nije bio sam. Iza njega se zaustavio mali kombi. Jelena je odmah izašla pred kuću. „Izvolite?“ Aleksandar se predstavio i objasnio gdje je prethodnog dana upoznao Nikolu. Jelena se odmah postidjela. „Nadam se da vam nije smetao.“ Aleksandar ju je pogledao iznenađeno. „Smetao? Vaš sin je proveo cijeli dan na minusu pokušavajući pomoći porodici, a nije htio uzeti ni dinar koji nije zaradio.“
Zatim su se otvorila vrata kombija.
Unutra su bile namirnice, nekoliko vreća brašna, ulje, šećer, voće, slatkiši i dvije velike kutije. Jelena je odmah podigla ruke. „Ne možemo ovo uzeti.“ Aleksandar je odgovorio: „Možete.“ „Ne poznajemo vas.“ „Tačno.“ „Zašto onda ovo radite?“ Muškarac je pogledao Nikolu koji je stajao iza majke. „Zato što sam juče nekoliko minuta sjedio u toplom automobilu i gledao ljude kako prolaze pored vašeg sina. I shvatio sam da sam i ja prvo namjeravao samo kupiti badnjak i otići.“
Jelena je pokušala vratiti stvari. Aleksandar joj je tada objasnio da ni on nije odrastao u bogatoj porodici. Kao dječak prodavao je na pijaci povrće koje je njegova majka uzgajala. Jedne zime jedan čovjek kupio je sve što je imao samo da bi mogao ranije otići kući. „Nikada nisam saznao ko je bio“, rekao je. „Godinama sam mislio da ću jednog dana uraditi isto za neko drugo dijete. Juče sam shvatio da sam skoro prošao pored prilike.“
Ali najveće iznenađenje nije bilo u kombiju.
Aleksandar je pitao gdje je Nikola pronašao badnjake. Djed Radovan objasnio je da su ih pripremili zajedno. Razgovor je zatim prešao na porodicu, a Aleksandar je saznao da je pokojni Dragan bio građevinski radnik. Pitao je gdje je radio. Kada je čuo ime firme, potpuno je utihnuo.
„Kako se zvao vaš muž?“
„Dragan Ilić.“
Aleksandar je skinuo naočale.
Poznavao ga je.
Prije više od deset godina Dragan je nekoliko mjeseci radio kao podizvođač upravo na jednom Aleksandrovom gradilištu. Nisu bili prijatelji, ali Aleksandar ga se sjećao kao čovjeka koji je jednom zaustavio radove jer je primijetio neispravnu skelu. Tada su se neki ljutili zbog izgubljenog vremena. Nekoliko dana kasnije utvrđeno je da je bio u pravu.
Jelena nije mogla vjerovati.
„Nikola liči na njega“, rekao je Aleksandar. „Zato mi je juče izgledao poznato.“
Tog dana nije ponudio Jelenu kovertom novca. Znao je da bi je odbila. Ponudio joj je nešto drugo. Njegova firma je u obližnjem gradu imala kancelariju kojoj je trebala osoba za održavanje i čišćenje, sa punim radnim vremenom i redovnom platom. „Ne nudim vam milostinju“, rekao je. „Nudim posao. Ako ga želite.“ Jelena je dugo šutjela. „Zašto baš meni?“ Aleksandar je odgovorio: „Zato što nam radnik treba. A juče sam upoznao vašeg sina i danas vas. Ostalo ćete dokazati sami.“
Jelena je prihvatila razgovor za posao, ne posao unaprijed. Nekoliko dana kasnije otišla je u firmu, razgovarala s upravnicom i počela raditi početkom februara. Prvi put nakon smrti muža imala je ugovor, redovnu platu i osjećaj da može planirati dalje od narednog računa. Aleksandar se nije miješao. Nije želio da ona osjeća da mu nešto duguje.
Nikola ga je ponovo vidio tek nekoliko mjeseci kasnije.
Aleksandar je došao u kancelariju dok je Jelena završavala smjenu. Nikola je čekao majku ispred. „Prodaješ li šta danas?“ našalio se Aleksandar.
„Ne.“
„Šteta. Treba mi nešto.“
Nikola se nasmijao.
„Badnjaci tek u januaru.“
Aleksandar je izvadio iz automobila kutiju. Unutra su bile nove zimske čizme.
Nikola se odmah uozbiljio.
„Ne mogu.“
„Zašto?“
„Nisam ih zaradio.“
Aleksandar je uzdahnuo.
„Još uvijek to?“
„Mama kaže.“
Tada je Jelena izašla i vidjela ih. Aleksandar joj je objasnio. Ona je pogledala sina i rekla: „Poklon se ne zarađuje. Poklon se primi i kaže hvala.“
Nikola je prvi put prihvatio nešto bez rasprave.
Sljedećeg Badnjeg dana Nikola nije stajao na ulici.
Ujutro je sa djedom pripremio nekoliko malih badnjaka. Jedan su ostavili za svoju kuću. Ostale je Nikola stavio u veliku kesu.
„Gdje ćeš?“ pitala je majka.
„Do pijace.“
Jelena se odmah zabrinula.
„Nećeš valjda opet prodavati?“
„Ne.“
Na istom mjestu gdje se prethodne zime smrzavao, Nikola je pronašao nekoliko ljudi koji su prodavali badnjake. Među njima je bio dječak možda godinu ili dvije stariji od njega. Imao je tanke rukavice i crvene obraze od hladnoće.
Nikola mu je prišao.
„Koliko ti je ostalo?“
„Devet.“
„Koliko za sve?“
Dječak ga je zbunjeno pogledao.
Nikola nije imao dovoljno novca da kupi svih devet. Imao je samo ono što je mjesecima štedio od užine.
Tada se iza njega začuo poznati glas.
„Je li ovdje neko prodaje badnjake?“
Nikola se okrenuo.
Uz trotoar je stajao crni Mercedes.
Aleksandar je izašao iz automobila i pogledao prema dječaku.
Nikola se nasmijao.
„Ovom je ostalo devet.“
Aleksandar je pogledao Nikolu, zatim prodavača.
„Onda ćemo morati uzeti svih devet.“
Dječak ih je gledao ne razumijevajući zašto se dvojica potpunih stranaca smiju.
Nikola mu ništa nije objašnjavao.
Nije bilo potrebno.
Pomogao mu je spakovati badnjake u gepek, baš kao što je neko godinu ranije uradio njemu.
Kada su završili, Aleksandar je pitao Nikolu želi li da ga odveze kući.
„Može“, odgovorio je.
„Više se ne bojiš ući sa nepoznatim čovjekom?“
Nikola se nasmijao.
„Vi više niste nepoznat čovjek.“
Dok su se vozili kroz snijegom prekrivene ulice, Nikola je gledao ljude koji su nosili badnjake prema svojim domovima. U tradicionalnom značenju badnjak je povezan sa toplinom doma, zajedništvom i željama za zdravlje i sreću porodice. Za Nikolu je od te zime imao još jedno značenje.
Podsjećao ga je na dan kada je mislio da stoji sam na hladnoći dok ga svi zaobilaze.
A onda je jedan automobil stao.
Ne zato što je dječak koji je prodavao badnjake bio poseban.
Ne zato što je neko znao njegovu priču.
Nego zato što je jedan čovjek odlučio da ovog puta neće samo proći.
Godinama kasnije Nikola je i dalje pamtio hladnoću tog dana. Pamtio je mokre čarape, ogromne posuđene rukavice i karton na kojem je pisalo „200 dinara“. Ali najviše je pamtio trenutak kada je crni Mercedes usporio kraj trotoara.
Jer automobil mu nije donio čudo.
Čudo je bilo mnogo jednostavnije.
Neko ga je konačno primijetio.
A ponekad je čovjeku koji se smrzava dovoljno da samo jedna osoba prestane hodati, okrene se i pita:
„Koliko ti je još ostalo?“
KRAJ